21.01.2021

Razgovorali smo sa psihoterapeutkinjom o temi koja trenutno potresa region

Vest o seksualnom zlostavljanju devojčica u školi života i glume Miroslava Mike Aleksića već pet dana glavna je tema u čitavom regionu, a ćutanje koje je trajalo više od 35 godina zaustavljeno je prošle nedelje zahvaljujući hrabroj Mileni Radulović. Dvadesetšestogodišnja glumica, sa još pet mlađih koleginica, odlučila je da prijavi da ju je poznati pedagog više puta silovao dok je pohađala njegove časove, u periodu kada je ona imala 17, a on 61. godinu. Odluku da progovori o davno proživljenoj traumi donela je sa plemenitim ciljem – da zaustavi seksualno nasilje nad maloletnom devojkom koja je do pre samo nekoliko dana išla u njegovu školu, a koja je prolazila kroz isto zastrašujuće iskustvo. Taj nesebičan čin još jednom nam je pokazao da pojedinci mogu da menjaju svet, ali nas je podsetio i na zastrašuljuću statistiku da svaka druga devojčica u Srbiji doživi neku vrstu seksualne zloupotrebe pre 18. rođendana, ali i da se samo 5% slučajeva prijavi policiji. Poražavajući podaci jasno nam govore da se seksualno zlostavljanje događa svuda oko nas. Koliko je važno da se govori o ovoj temi, kako da podržimo žrtve i kako da se suočite sa traumom, ukoliko ste je preživeli, samo su neke od teme o kojima smo razgovarali sa psihoterapeutkinjom mr.sci Anom Vlajković.

mr. sci Ana Vlajković, psihoterapeut

Koliko Milenina odluka da javno podeli svoje traumatočno iskustvo menja svest ljudi? Hoce li devojcice/devojke/žene koje u ovom trenutku trpe seksualno nasilje biti ohrabrene da isto i prijave, i hoce li njihovi zlostavljači biti zastrašeni?
– Svedoci smo da je Milenino javno istupanje i otvoren govor o traumi koju je preživela ohrabrila mnoge devojke da progovore o svom iskustvu. Ne mislim samo na istog počinioca, već je njen čin lične hrabrosti osnažio druge da ili javno progovore ili da potraže pomoć psihoterapeuta. Samim tim, što veći broj devojaka i žena bude otvoreno govorilo o svojim iskustvima, neminovno je da će se skidati veo tajne, da će se mnogi roditelji zapitati da li stvarno znaju kome poveravaju svoju decu. To je jedan od načina na koji se utiče na destigmatizaciju žrtvi i validiranje njihovih iskustava i osećanja.
Što se počinioca tiče, njih jedino može da zaustavi izvesnost kazne. Šta to znači? Prvi korak je bio usvajanje zakona da seksualni delikti ne zastarevaju. Ostali koraci su mnogo teži – a to je obezbeđivanje da će svaki počinilac biti identifikovan, uhapšen i procesuiran u najkrećem roku, uz maksimalnu kaznu. U nekim državama postoje kazne koje se zbrajaju. Za svaki delikt se određuje zasebna kazna – tako možemo pročitati da je nekome presuđeno 150 godina robije. Ako zlostavljač zna da je kazna, bez obzira na broj žrtava ista, to ga neće odvratiti ne samo da počini zločin, već i da ga ponovi, po odležanoj kazni.

Istina je da Milena i ostale devojke poslednjih dana dobijaju podršku, ali nije izostalo ni pitanje zašto su do sada ćutale. Zbog čega žrtve seksualnog nasilja najčešće neprijavljuju svoj slučaj policiji ili to rade mnogo godina kasnije?
– Strah, stid, osećanje krivice, zbunjenost, zamrznutost osećanja… Razlozi su različiti. Lični, subjektivni i objektivni. Pitanje zašto ste ćutale/ćutali (jer žrtve su i ženskog i muškog pola, kao i počinioci) smatram uvredljivim. Niko ne insistira da žena odgovori na pitanje zašto se razvela. To je bila njena odluka. Niko nema prava ni da zadire u intimu žrtava i niko ne može ni da pretpostavi koliko je snage, hrabrosti i rada na sebi potrebno da bi se progovorilo. A za to su nekada potrebni meseci, nekada godine, a mnogo češće decenije. Niko ko i sam nije preživeo traumu seksualnog zlostavljanja nema pravo da postavi to pitanje, a oni koji su imali isto iskustvo nikada to neće učiniti, jer znaju koliko je potrebno vremena za oporavak.
Kroz koje sve faze prolaze žrtve nakon silovanja ili druge vrste seksualnog zlostavljanja?
I faza – Neposredno nakon napada žrtva se nalazi u stanju šoka. Šok štiti psihički integritet žrtve. Šok može trajati od nekoliko sati do nekoliko dana.
II faza – Neverica. Neverica je psihološki pokušaj da se negira realnost događaja.
III faza – Traumatski psihološki infantilizam. Stanje specifične regresije u kome se osećanja zamrzavaju, a kognitivne funkcije usmeravaju ka pitanju: kako preživeti?
Kao što vidite, u ovim fazama, nigde se ne pominje razgovor sa nekim – sve snage koje dete/mlada osoba ima usmerene su na puko preživljavanje traume koju ne može da razume.
Statistika kaže da se najveći broj seksualnog nasilja nad decom i mladima dešava u takozvanom krugu poverenja. Kako to iskustvo utiče kasnije na psihu tih osoba? Postoji li neki obrazac ili je to individualna stvar?
– Za dete je nasilje neshvatljivo. Ono ne može da razume čime ga je izazvalo, u, za njega, sigurnoj sredini. Svako od nas ima svoje sigurno mesto, sigurne osobe, osobe za koje smo vezani, koje poštujemo i volimo. Svaki čin nasilja je narušavanje tog sveta sigurnosti za odrastanje. Zbog toga se o seksualnom zlostavljanju retko govori – odraslima je teško da poveruju da je moguće da je svet, u suštini, nesigurno mesto, a da je dete najugroženije na jedinom mestu koje smo smatrali bezbednim. Statika pokazuje da je i u detinjstvu i u odraslom dobu oko 99% počinitelja bilo poznato žrtvi, da je to bio neko u koga smo imali poverenja. Takva trauma je mnogo dublja i ostavlja dugotrajne posledice. Od detinjsva su nas učili da se čuvamo nepoznatih ljudi, a predatori se nalaze u našim porodicama, domovima, školama… Kada je odraslima teško da to prihvate, zamislite koliko je teško detetu da to razume i da govori o tome.

Sve glumice koje su poslednjih dana pričale o svom iskustvu rekle su da nisu ispričale roditeljima šta im se dogodilo. Mogu li roditelji da prepoznaju da njihovo dete trpi seksualno nasilje. Koji su to signali na koje bi trebalo da obrate pažnju?
– Roditelji mogu da prepoznaju neke od vidljivih znakova: dete se povlači, raspoloženje se menja, pad u školskom uspehu, noćni strahovi (noćne more), dete manje razgovara sa roditeljima, manje se druži sa drugarima, nije više zainteresovano za neku aktivnost koju je do tada volelo. Znaci su individualni, a ključ je stalni razgovor sa detetom, komunikacija koja je podržavajuća i u kojoj se dete ohrabruje da pita (nema zabranjenih tema), da ispriča sve (bez straha od kazne)… Mene majka nikada nije pitala koju sam ocenu dobila u školi. Pitala bi me kako se osećam, da li se desilo nešto, da li me nešto muči. Nije bilo bitno da li sam dobila 1 ili 5, već kako se ja osećam povodom toga. To je iskrena zainteresovanost za unutrašnji život deteta, a danas mnogi roditelji nemaju vremena za to ili ne znaju kako da pristupe detetu, da bi ostvarili takav odnos. I sama sam bila žrtva seksualnog nasilja, tokom odrastanja. O tome mogu otvoreno da govorim zato što sam, do adolescencije, odmah sve govorila majci. Ona je bila moje sigurno mesto i postarala se da to budu izolovani slučajevi. Kasnije, u adolescenciji, zbog osećanja krivice što nisam poštovala dogovor koji smo imale o bezbednom povratku kući nisam joj ništa rekla. Zbog sramote – jer bi trebalo da budem pametnija. Kasnije sam to obradila tokom lične psihoterapije, i ne osećam se žtrvom. Ja sam preživela.
Koji je vaš glavni savet za žrtve? Kako da prevaziđu traumu koja im se dogodila?
– Svaka žrtva traume, da bi je preživela, prolazi kroz nekoliko faza koje mogu trajati godinama, pa i decenijama. Ove faze slede jedna drugu, ali se oporavak može zaustaviti u bilo kom trenutku:
Šok, neverica
Depresivno stanje
Faza emocionalne nestabilnosti
Faza ljutnje, besa i potreba za osvetom
Reflektivna faza
Faza smirivanja ili stabilzacije
Za uspešan prolazak kroz poslednje tri faze potrebna je stručna pomoć. Mnoge žrtve ostanu zauvek žrtve svog zlostavljača jer se bore između besa i želje za osvetom i osećanja ja sam to izazvao/la. Uz pažljiv rad sa stručnjakom za traume i/ili seksualno nasilje dolazi se do faze stabilizacije – a to je faza kada žrtva prestaje da se oseća žrtvom i počinje o sebi da govori kao o preživelom. To je trenutak kada je osoba dovoljno osnažena da o onome što je preživela može javno da progovori, i da izdrži najmanje tri davanja izjava o nečemu što se dogodilo godinama ili decenijama ranije.

Foto: Instagram (@mileena_radulovic), Nedeljnik, Blic, Privatna arhiva

Poslednje vesti
Ne propustite