13.11.2015

Sever Zolak: Previše sam svoj da bih bio prilagođen

Sa fotografom Severom Zolakom stupili smo u kontakt nakon njegove prve beogradske samostalne izložbe u galeriji “G12 Hub” pod nazivom “We Exist”. Teme postavke bile su rod, rodne uloge, seksualnost, identitet i predrasude koje proizilaze iz pogrešne percepcije identiteta, a nama se učinio zanimljivim interesovanje ovog mladog, ali veoma uspešnog umetnika, koga prvestveno po znamo po modnim i komercijalnim fotografijama, za društveno angažovane projekte.
Između stalnih putovanja na relaciji Beograd – Dubai (gde trenutno radi), dao nam je iskren intervju u kome otvoreno priča o svojim pogledima na umetnost kojom se bavi, a otkrio nam je i koji događaji i ljudi su ga obeležili kao osobu i kako je naučio da ne treba biti skroman.
Šta vas najviše inspiriše poslednjih dana?
– Muzika i prijatelji.
Koji kriterijumi moraju biti zadovoljeni da biste prihvatili posao?
– Estetski pre svega, a zatim i tim saradnika.
Šta je presudno da bi nastala dobra modna fotografija?
– Moda. Ukoliko nema mode, nema ni dobre modne fotografije.
Koliko budžet utiče na kvalitet editorijala?
– Dosta utiče, ali ne znači da će veći budžet biti presudan za bolji editorijal.
Jesu li fotografi najbolji “cinkaroši” emocija modela?
– Nije moderno prikazati snažne emocije, ako pričamo o modnoj fotografiji. Ipak, najveće zadovoljstvo mi predstavlja kada uhvatim emociju koja je spontana i neočekivana. Takve fotografije su najlepše. Zapravo, izazvati neku emociju kod posmatrača je ključni element neke umetnosti, pa i fotografije. U tom smislu, smatram da je emocija najjača valuta.

1p sz 121115

Nedavno ste imali prvu samostalnu izložbu u Beogradu, kakvi su utisci?
– Utisci su sjajni! Ovo mi je prvi put da izlažem u Beogradu i moram da priznam da sam imao tremu. Bilo je dosta suza kod posetilaca, što nisam očekivao. Posebno zadovoljstvo mi je predstavljala činjenica da je mnogo mojih kolega došlo na otvaranje izložbe i da su imali samo reči hvale.
Trudite li se da svojim radom i društvo u kome živimo učinite boljim?
– Apsolutno. Smatram to svojom obavezom. Bilo bi sjajno kada bi sve kolege, fotografi, makar jednom godišnje radili društveno angažovane projekte jer, u današnje vreme, fotografija kao medij ima mnogo jaču ulogu od pisane reči.
Gde je poslednjih meseci vaš dom? Gde najčešće radite i stvarate?
– Moj dom je uvek u Beogradu. Trenutno sam u Dubaiju, jer želim da se afirmišem i na nekim novim tržištima.
Koliko je odlazak u Njujork presudno uticao na vaš život?
– Uticao je mnogo jer sam shvatio da ne smem biti skroman. Vaspitavan sam tako da budem zadovoljan sitnicama i neizmerno sam zahvalan roditeljima na tome. Ipak, život u Njujorku mi je otvorio oči i dao vetar u leđa da ostvarim svoje snove.
Jeste li tek nakon potvrde u inostranstvu, dobili potrebnu pažnju i poslove i kod nas?
– Tako je nekako ispalo. Ne mogu da tvrdim da i bez tog iskustva ne bih napredovao i privukao pažnju, poznajući sebe. U Njujorku sam dosta naučio o fotografiji i modnoj industriji. Kada se nalazite u epicentru modne industrije, to iskustvo rada je dragoceno u svakom pogledu. Pogotovo kada nastavite karijeru ili se vratite na neko malo tržište, kao što je naše.

2p sz 121115

Koliko vas je rat i odlazak u izbeglištvo obeležilo kao osobu?
– Mislim da me je i previše obeležio.
Da li se zbog tog iskustva sada lako prilagođavate na nove sredine?
– Uopšte se ne prilagođavam lako. Ne plašim se i spreman sam na rizik, ali sam teškog karaktera. Teško mi pada prilagođavanje, previše sam svoj da bih bio prilagođen.
Tri osobe koje su obeležile vase detinjstvo…
– Moji deka i baka. Moj deda Šefkija Filipović je dete iz begovske porodice i kao musliman je oženio ratno siroče, Srpkinju, moju pokojnu baku Radanu. Njihov brak i ljubav koju su pružali svojoj deci i unucima su nešto što je ostavilo najviše traga u mom životu. Takođe, bez moje mlađe sestre, Blanke, naše detinjstvo ne bi imalo “taj miris i ukus”.
Ko je osoba koja vas najviše razume i kojoj možete sve da kažete?
– Moja majka, Azemira. Ona me poznaje bolje od bilo koga. Ponekad pomislim da me bolje poznaje nego što sam sebe poznajem.
“Droga” koje ne mozete da se odreknete je…
– Slatkiši!
Kakve su vaše ambicije kada je reč o fotografiji?
– Nemam konkretne ambicije, ne motivišu me isključivo nagrade, priznanja ili rad s najpoznatijim modelima, izdavačkim kućama… Moja motivacija i ambicija počiva u želji da radim i da budem srećan dok radim. Voleo bih da snimam po celom svetu i da na taj način upoznam ovu našu planetu. Nije mi bitno da li ću to ostvariti kroz modne, komercijalne ili društveno angažovane fotografije.
Koga biste voleli da vidite ispred vašeg foto-objektiva?
– Imao sam veliku želju da fotografišem Jovanku Broz, ali mi to nije pošlo za rukom. Ljudi sa snažnom harizmom me najviše inspirišu.

Poslednje vesti
Ne propustite