nas 3 ta 18417
19.04.2017

Tamara Aleksić otkriva listu svojih omiljenih filmova

Glumica Tamara Aleksić već na početku karijere odigrala je niz značajnih uloga kako na filmu i na televiziji, tako i u pozorištu. Njen talenat publika je prvi put imala priliku da vidi u seriji “Šešir profesora Koste Vujića”, a trenutno je gledamo u novom naslovu Zdavka Šotre “Santa Maria della Salute” u kome je dočarala lik Lenke Dunđerski. Darovita umetnica svet filma zavolela je još u detinjstvu dok je sa tatom i drugim članovima familije gledala neke od kultnih naslova svetske i domaće kinematografije. Zahvaljujući takvom odrastanju, do danas je ostala veliki filmofil, a sa nama je podelila neke od svojih omiljenih filmskih naslova.

- Jedan od mojih definitivnih favorita je film Romeo i Julija iz 1968. godine, reditelja Franka Zefirelija. U pitanju je predivno čitanje čuvenog Šeksipirovog klasika u kome je na sjajan način uhvaćena srž priče. Glumci kojima su dodeljene glavne uloge, u trenutku snimanja imali su petnaest (Julija), odnosno šesnaest godina(Romeo). Oboje su bili toliko mladi, puni strasti i ljubavi, da je svaki njihov zagrljaj istovremeno bio i dečiji i odrastao. Nakon tog filma, više nikada nisam gledala isto na priču o Romeu i Juliji. Prvi put sam ga odgledala u srednjoj školi, a posle toga još mnogo, mnogo puta. To je jedan od retkih naslova koje mogu da gledam u svakoj situaciji nezavisno od perioda života i raspoloženja. Drugi takav film je Biti Julija iz 2004. godine. Čudesnu priču o glumici koja je odlična u svom poslu, ali kuburi sa manjkom inspiracije režirao je Ištvan Šabo. Glavnoj junakinji nedostaju strast i elan koji su je nekada vukli. Zbog toga odlučuje da zakomplikuje svoj život ne bi li ponovo počela da ga živi. Biti Julija sam slučajno prvi put gledala na televiziji i pre nego što sam upisala glumu, a kada sam se jednom našla u sličnoj situaciji, moj profesor mi je preporučio taj film. Kada sam mu rekla da sam ga odgledala nekoliko puta, rekao mi je: “Dozvoli mi da da budem poput njenog profesora koji će nekada reći i najškatljivije stvari, ne bi li je naterao da preispita šta želi od svog života i karijere.” Međutim, on je i pre te rečenice, i pre tog filma, bio takva figura u mom životu.

Moj treći favorit je Imitacija života iz 1959. godine, reditelja Daglasa Sirka, uz koji svaki put mogu da plačem. Imala sam samo deset godina kada sam prvi put gledala taj film, pa su mi scene iz istog ostale urezane kao nešto najtananije i najdirljivije čega se sećam. Asocira me na detinjstvo i moj prvi susret sa tako dubokim temama, emocijama i ozbiljnom tugom.

Pijanista Romana Polanskog iz 2002. godine je jedan od onih filmova koje kada odgledaš, ostaneš bez teksta. Slično je i sa naslovima Kafa i cigarete i Sanjari. A sledeći na listi bi bio Kum koji sam obožavala da gledam sa tatom. Milion puta smo pokušavali da u jednom danu pogledamo sva tri dela, a jednom nam je čak i pošlo za rukom. Sledećeg dana nismo bili upotrebljivi i, umesto običnog dijaloga, izgovarali smo samo replike iz filmova. Sa tatom sam volela da gledam i Dosije X, Monti Pajtone i Radovana trećeg, i to su naslovi uz koje sam odrasla, uz stripove i muziku.

Jako volim i bolivudske filmove, a jedan od omiljenih mi je Bilo jednom u Indiji na koji su oni užasno ponosni. U pitanju je predivna priča o zabranjenim ljubavima i o tome kako su se oni borili za svoju nezavisnost. Sledeći odličan naslov je Devdaš – čaroban i bajkovit. Jedan je od najskupljih filmova u istoriji Bolivuda, ali je svaki segment odlično urađen.
Što se tiče domaćih ostvarenja, obožavam Kad svane dan, reditelja Gorana Paskaljevića. Posle premijere tog filma nisam mogla da govorim naredna tri sata, a sećam se i da me je umalo udario auto kada sam, na putu do kuće, izašla iz svojih kola kako bih kupila žvake na kiosku. Drugi favorit mi je Idemo dalje, Zdravka Šotre zbog jedinstvene priče i divne životne parole. Kada Dragan Nikolić izgovori: “Idemo dalje”, moraš da ga poslušaš, ma koliko bilo teško.

Sjajan dokumentarac je Zovem se Malala o najmlađoj dobitnici Nobelove nagrade za mir. Njena priča je toliko inspirativna da istog trenutka poželite da promenite svoj život, jer počnete drugačije da percipirate vrednosti u istom. Nedavno je na mene snažan utisak ostavila i priča Alehandra Jodorovskog o filmu Dune (Jodorowsky’s Dune) koji nikada nije snimio. Imapresivna je ljubav sa kojom on govori o filmovima uopšte, a posebno o tom filmu u kome je spojio najneverovatnije face tog vremena poput Orson Velsa, Salvadora Dalija i Mik Džegera. Taj film nikad nije snimljen, a način na koji se on pomirio sa tom činjenicom, takođe je, neverovatan.

Foto: Promo

Poslednje vesti
Ne propustite