Ako ste mlada kuvarica koja ima običaj da potraži kvalitetne recepte na internetu ili ste žena koja je uvek spremna na eksperimente u kuhinji, sigurni smo da ste već upoznati sa blogom „Da mi je nešto slatko“, autorke Ane-Marije Bujić. Šarmantna Dubrovčanka koja je po vokaciji profesor engleskog i francuskog jezika svoju pasiju prema dobroj hrani pretočila je u blog 2007. godine, kada joj se učinilo da ljubav prema kuvanju, fotografiji i pisanju može najbolje da izrazi kroz originalnu digitalnu stranicu. I nije pogrešila! Kroz nekoliko godina, sa verenikom i prijateljem otvorila je jedinstveni „Pantarul“ restoran u Dubrovniku koji se brzo izdvojio po odličnom meniju i originalnom ambijentu. Stoga ga podjednako voli lokalno stanovništvo, kao i mnogobrojni turisti. U želji da ode korak dalje, naša inspirativna sagovornica prošle godine je izdala knjigu „What’s Cooking in Dubrovnik“ koja je mnogo više od običnog kuvara jer svaki recept ima svoju priču. Sadrži oko 300 stranica na kojima Ana-Marija donosi 120 recepata dubrovačke, ali i dalmatinske kuhinje. Rad na knjizi trajao je dve godine, a višestruko se isplatio jer je ova dama vedrog duha nedavno dobila drugu nagradu za najbolju svetsku kuvaricu blogera koju dodeljuje Gourmand International, u kulinarskom svetu poznat i kao gastro Oskar.
Nedavno ste dobili prestižnu Gourmand International nagradu za drugu najbolju svetsku kuvaricu gastro blogera, koliko vam znači to priznanje?
– Svako priznanje, pa i ono najmanje, čoveka jako obraduje tako da je ova nagrada zaista bila veliko i ugodno iznenađenje. Nedavno sam saznala da je u svim kategorijama učestvovalo čak 10.000 različitih kuvarica (meni sasvim neverovatna brojka) tako da je priznanje tim i veće. U knjigu je uloženo puno truda i ljubavi, a o vremenu da ne govorimo, ali posle ovakve nagrade ili kad mi se jave ljudi koji su nešto skuvali ili iz kuvara naučili, onda znam da je svaki minut bio vredan.
Jeste li se 2007. godine, kada ste započeli pisanje bloga, nadali da ćete imati velike uspehe u tom poslu?
– Ni najmanje. Blog sam počela da pišem kao studentkinja tokom leta i to je bilo mesto za dokumentovanje nekih prvih kulinarskih pokušaja. Sve se razvijalo nekako prirodno i pre svega zahvaljujući predivnim ljudima koji blog čitaju.
Kako ste došli na ideju da započnete blog?
– Tada blogovi nisu kod nas bili ni približno popularni kao danas, pa za kulinarske blogove nisam ni znala sve dok jednog dana nisam tražila recept za jednu francusku poslasticu. Recept se nalazio na jednom vrlo vizualno atraktivnom blogu, jedan je klik vodio drugom i otkrila sam da u inostranstvu postoje na stotine takvih stranica. Tako mi je palo na pamet da bih i ja mogla da pokušam nešto slično.
Jeste li oduvek voleli da kuvate?
– Uvek sam volela da jedem! A kad voliš fino da jedeš, pa se iz rodnog Dubrovnika preseliš u Zagreb gde više nema mame da ti kuva, moraš da se naučiš da se sam snađeš. Tako sam tokom svojih studentskih dana zapravo najviše naučila o kuvanju.
Pripremate li često specijalitete po receptima vaše majke ili bake?
– Trenutačno ne kuvam baš mnogo jer u stanu u koji sam se uselila sa verenikom još uvek nema kuhinje (radimo na tome), ali kad je stanje normalno, mamini i babini recepti čine osnovu onoga što kuvam. Ali volim i da eksperimentišem, pa jako često isprobavam nove stvari.
Da li naslov bloga „Da mi je nešto slatko“, znači da najviše volite da uživate u slatkišima?
– Uživam u svemu što je dobro pripremljeno, od najjednostavnijih užitaka kao što je paradajz sa par kapi maslinovog ulja pa do najsloženijih izmišljotina molekularne kuhinje (sve treba probati), ali u mom srcu (i želucu) posebno mesto uvek će imati komadić čokolade. Otud i ime bloga. Ležala sam na plaži, razmišljala kako da nazovem taj moj budući blog i kao i svaki dan, palo mi je na pamet: „Da mi je nešto slatko…“ Pitanje se rešilo samo od sebe.
Volite li da otkrivate nove kuhinje i recepte?
– Kratko i jasno: obožavam. A najdraže mi je kad to mogu da činim na putovanjima. Putovanja su mi ujedno i najveći izvor inspiracije za sve, uvek razmišljam gde bi se moglo sledeće ići. Nova kuhinja je nova kultura, novi način razmišljanja, novi ukus, novo iskustvo, a na kraju krajeva iskustva su ono što nas oblikuje kao pojedince.
Kuhinja koje zemlje vam se najviše dopada?
– Pre mi je bilo vrlo lako da odgovorim na to pitanje i uvek sam govorila da je to francuska kuhinja. Mada joj i dalje ostavljam primat, sve me više mami i italijanska kuhinja, ali i bliskoistočne kuhinje koje obaraju s nogu bogatstvom svojih začina i neočekivanih kombinacija.
Kako se jedna profesorka snalazi u gastro svetu?
– Gastro svet je jedan divan svet – svaki čas na internetu naiđem na fotografiju na kojoj piše: „People who love to eat are the best people“ i zaista mislim da je tako. Iz tog razloga se u gastro svetu uz malo dobre volje i truda može snaći bilo ko – bio on profesor, muzičar ili cvećar. Kao profesorka uživam u tome što se i dalje bavim svojom strukom pa podučavam engleski i francuski i prevodim, a u drugom delu dana posvećena sam hrani, hobiju koji mi je s vremenom postao važan deo profesionalnog života.
Vaša knjiga „What`s Cooking in Dubrovnik“ naišla je na odličan prijem kod publike, planirate li da uskoro objavite novu knjigu?
– Puna sam ideja, ali i oprezna. Pisanje knjige dugotrajan je proces koji zahteva izuzetno veliku količinu energije i upornosti, ali i finansijskih sredstava kada to sve radite u svojoj režiji bez izdavača kao što je bio slučaj sa mnom, pa se mnogo toga treba poklopiti pre nego što se čovek upusti u takav projekat. Zasad mogu samo da kažem da se nadam da će biti prilike da se moje ideje konkretizuju, a kada, to ne znam.
Po čemu se restoran „Pantarul“ koji ste otvorili sa emotivnim partnerom i prijateljem razlikuje od ostalih u Dubrovniku?
– Nas troje smo se trudili da napravimo nešto za nas, ali jednako tako i za stanovnike Dubrovnika. Želeli smo da domaćim ljudima pružimo mesto na kojem će se osećati prijatno i ujedno pojesti vrhunski zalogaj. Zato smo otvoreni tokom cele godine, osim tri sedmice u januaru kad koristimo godišnji odmor. Zato stalno menjamo i osvežavamo ponudu tako da ljudi koji nam se vraćaju (a puno ih je i hvala im na tome) uvek mogu da probaju nešto novo. Zato je uvek neko od nas u restoranu – da ljudima poželi dobrodošlicu i bude od pomoći za sve što im je potrebno. Trudimo se da budemo posebni tako da gostima uvek ponudimo malo više od onoga što su očekivali.
Koje specijalitete biste najradije preporučili vašim gostima? Šta svi posetioci restorana moraju neizostavno da probaju?
– Sve! (smeh) Najteže pitanje ste ostavili za kraj. Skoro da mi je nemoguće da na njega odgovorim jer je proces pravljenja jelovnika kod nas takav da pre svake promene zajedno sa šefom kuhinje degustiramo i menjamo sve dok svi nisu potpuno zadovoljni. Naš jelovnik nije veliki, ali je pomno biran tako da mirne duše mogu preporučiti bilo što je u njemu. Ako baš moram da biram, trenutni favoriti su mi sporo kuvani bikovi obrazi sa pireom od krompira i celera i Chantilly krema od vanile sa ukuvanim trešnjama.
