Povodom nove monodrame „Šta me opet snađe“, koju trenutno izvodi širom Srbije, sa Anđelkom Stević Žugić razgovarali smo o steretipima sa kojima se danas suočavaju i muškarci i žene, o lekovitosti humora, a sa nama je podelila i po koju važnu životnu mudrost
Zavoleli smo je zbog originalnog humora kojim maestralno oslikava sve one životne situacije koje su na ovim prostorima ispunjene predsrasudama, a u svojoj novoj predstavi potvrdila nam je i da je kraljica transformacije. Anđelka Stević Žugić trenutno širom Srbije izvodi svoju novu komičnu monodramu „Šta me opet snađe“ u kojoj je gledamo u čak sedam različitih uloga. I u svakoj od njih jedini partner joj je publika koja je, iz scene u scenu, pozdravlja ovacijama. U čemu je tajna njenog crnohumornog tretiranja teških tema kao što su razvod i život raspuštenice u kasnim tridesetim, kako se menjaju pogrešna uverenja koja su se ukiselila od stajanja u nekim pregradama ljudske duše i zašto je na tom putu važno slušati samo ono što šapuću glasovi iz stomaka i srca, ispričala nam je u pauzi gustog rasporeda između svakodnevnih izvođenja svoje nove hit predstave i svakodonevnih obaveza jedne mame jedanaestogodišnjeg dečaka i jedanaestomesečne devojčice.
INJournal: Vaša kultna monodrama koja je, sa 250 izvođenja u 55 gradova, postala svojevrsni putujući pozorišni fenomen, dobila je dostojan nastavak u vidu nove predstave „Šta me opet snađe“. Sada kada je predstava već uveliko pred publikom, kakav odnos imate prema onome što ste doneli na sceni? Da li je ovo više trebalo vama ili publici?
– Svaki proces rada lekovit je na svoj način – ili naučite kako treba ili kako ne treba. Pošto sam sama na sceni, partner mi je publika i ta razmena energije sa njima je neprocenjivo, meni uvek značajno iskustvo. Što se publike tiče, verujem da je uvek potrebna dobra komedija i nadam se da smo u toj nameri uspeli. A neskromno ću reći da ima i po koja lekcija da se ponese kući.
INJournal: Iako je tekst ponovo pisao Nebojša Romčević, a glavna junakinja ostaje Jovanka Joka Jakovljević, ovo nije obnova stare priče, starih fazona, pa čak ni likova. Kakve su te nove okolnosti u kojima Joka pokušava da stvori novi život?
– Joka se susreće sa novim životom nakon razvoda, i to u svojim “kasnim” tridesetim. Pokušava da pronađe “novu” sebe. I naravno, svoju srodnu dušu. Znamo da to generalno nije lak put, a pogotovo ako se usput boriš sa svim mogućim “slušaj šta ti mama/baba/Cica/Mica kaže”. Svet je pun savetodavaca koji kao da nam, jedan po jedan, čak i ako nemaju lošu nameru, stavljaju poveze preko očiju i, na kraju, naprave nas slepima kod očiju. Verujem da će se mnogi pronaći u Jovankinoj priči.
INJournal: Igrom slučaja ili ne, Joka prolazi kroz životne situacije kroz koje ste vi pre nje već prošli. O tome ste duhovito rekli – „kad je slon već bio u sobi, glupo je bilo zaobilaziti ga“. Kome je bilo teže da se suoči sa tim slonom – vama ili Joki?
– Ja sam, usput, postala svesna slona, kao i dobrobiti koje ću imati ukoliko se njime pozabavim. Joka je u toku predstave bukvalno u “ju šta me snađe” fazi, pa njen razvojni put ka “razračunavanju“ sa slonom u sobi pratimo iz scene u scenu. Nije to lak posao ni za koga, treba imati razumevanja za ljude koji prolaze kroz takve izazove.
Svet je pun savetodavaca koji kao da nam, jedan po jedan, čak i ako nemaju lošu nameru, stavljaju poveze preko očiju i, na kraju, naprave nas slepima kod očiju
INJournal: Kako vam je uspelo da jednu tešku tema kakva je razvod učinite duhovitom? Je li to onaj deo vas koji se, kako vi kažete, nekih tridesetak godina od tuge i bola branio humorom?
– Ako postoji opcija da se nešto “olakša”, relativizuje i posmatra kroz prizmu humora, onda je to uvek moj izbor. Zna se koje teme nikako nisu za šalu, a za sve ostalo provereno pomaže!
INJournal: Do sada su vas nazivali kraljicom komedije, a sada, nakon premijere „Šta me opet snađe“ kažu da ste kraljica transfomacije. Kako izgleda nositi osam različitih likova sebi, od kojih je jedan i otac?
– O, hvala lepo. Ne znam baš da li sam kraljica, ali uživam u tim transformacijama beskrajno. Taj „posao“ traži poznavanje mentaliteta, oštro oko u primećivanju i uvo koje ume da osluškuje okolinu, kao i dobre saradnike.
INJournal: Zanimljivo je da ste se rada na ovoj monodrami latili u trenutku kada ste po drugi put postali majka. Kako izgleda pripremanje zahtevnog teksta i nastupa sa tek rođenom bebom?
– Kao i za većinu poslova, ključ je dobra organizacija. To je, uz ogromnu želju, moja čarobna formula (smeh).
INJournal: Žene u realnom životu zaista igraju brojne uloge. Vaša Joka im dođe kao prizma za preispitivanje i poistovećivanje sa onim što im život servira, često bez najave. Da li i u kojoj meri ova predstava ohrabruje žene da naprave prvi korak ka promeni? Ako ne kompletnog života, onda makar nekih nekorisnih uverenja i genetskih zapisa koji se obično ne daju pomeriti s mrtve tačke?
– Divno zapažanje. Nadam se da sam sa ekipom sa kojom sam radila na predstavi upravo u tome uspela, odnosno da smo osnažili i podstakli sve ljude, a posebno žene, da preispitaju svoja uverenja i da se liše onoga “moram i treba”, a da prigrle “želim i hoću”.
Nadam se da smo predstavom „Šta me opet snađe“ osnažili i podstakli sve ljude, a posebno žene, da se liše onoga “moram i treba”, a da prigrle “želim i hoću”. A neskromno ću reći i da ima po koja lekcija da se ponese kući
INJournal: U predstavi postoji ta zanimljiva metafora po kojoj je mozak špajz sa silnim teglama u kojima se, poput zimnice, kisele naše odluke. Koliko u tim teglama ima stereotipa sa kojima se žene na Balkanu suočavaju? I imaju li i muškarci stereotipe u svojim teglama?
– Naravno da imaju, nije ni njima lako. I oni su vazda prinuđeni da izigravaju neke muškarčine, da ne pokazuju emocije, da zarađuju više od sopstvenih žena, i još mnogo toga… Sve je to muka. Stereotipi jesu problem našeg društva, prepliću se u njima tradicija i običaji utkani u “kulturološko” nasleđe ovog podneblja, ali ne mora to uvek nužno da bude loše. Meni se čini da je najlošije za svakog od nas kao pojedinca to što većina tih tegli nisu naše, već što u našem špajzu ima svačijih tegli. Tu treba pospremiti.
INJournal: Jedna od poruka predstave jeste da svako ima pravo da stane iza svojih odluka i da posluša svoje srce. Koliko u tom smislu verujete u intuiciju? Da li vam je ona pomagala više u poslu ili u drugim segmentima života?
– Svaki put kada nisam poslušala svoj stomak ili intuiciju, nisam se najbolje provela. Ni u poslu, ni u ostalim životnim situacijama. I tačno se sećam tih znakova na koje sam se tada oglušila. Zato u poslednje vreme učim kako da “utišam” sve one glasove u glavi i da samo slušam šta srce kaže. Srce uvek zna najbolje.
INJournal: Rekli ste da je premijera bila dug novosadskoj publici. Vi ste iz Požarevca, studirali ste u Novom Sadu, a karijeru ste razvijali u Boegradu. Koji od ovih gradova najviše osećate kao svoj?
– Požarevac definitivno. To je grad u kojem pamtim prolećne krošnje i mirise jesenjih pečenih paprika, jaru u luna parku i tople sendviče na gradskom bazenu.
INJournal: Najava predstave „Šta me opet snađe“ stigla je zajedno sa vešću da je serija „Šetnja sa lavom“, u kojoj igrate glavnu ulogu, počela da se prikazuje na HBO Max striming platformi. Kako ste dočekali taj uspeh, budući da je serija snimana pre filma „Ala je lep ovaj svet“ koji je iz nje nastao?
– Nisam još uvek svesna tih benefita, ali verujem da je svaki inostrani uspeh naše branše umnogome dobar po celu naciju, kao što je uspeh svakog pojedinačnog televizijskog i filmskog projekta na evropskom i svetskom tržištu koristan za dalji razvoj celokupne domaće produkcije. Kada su snimanja u pitanju, za mene magija nestaje sa onim poslednjim “kupljeno” koje reditelj izgovori na setu. Ipak, trudim se da budem i deo promocije samih projekata u kojima sam učestvovala, jer oni tek tada dolaze do publike. A zbog publike sve i radimo.
Obožavam rođendane i jubileje, samo da je povoda za slavlje što više. Ali još nemam svoju kriaticu za 40. rođendan, sačekajte malo da se dopunim mudrošću. Ipak mi je tek 39 (smeh)
INJournal: U proteklom periodu gledali smo vas i u serijama „Ćutanje“, „Azbuka našeg života“ i „Radio Mileva“ i svakoj od njih imali ste ulogu koja donosi osveženje i za koju publika kaže – ova uloga je prava za Anđelku. Da li ste, kada sve te projekte sagledate, zadovoljni kako vas reditelji vide?
– Kao i većina glumaca, volim da sam u profesionalnom treningu, ali i da imam izazov pred sobom. Kada pomislim da sam sličnu ulogu već radila ili da nije tako značajna po mene, gledam da je ne prihvatim. Međutim, nikada iz glave neću izbrisati sliku kada sam srela divnu Renatu Ulmanski na kastingu za jednu stranu seriju. Dakle, glumac uvek ima šta novo da pokaže, bez obzira na staž.
INJournal: Ako kažu da su za ženu četrdesete prekretnica, onda je ova godina za vas “godina D”. Kakav odnos imate prema godinama i šta ćete sebi poželeti za 40. rođendan, ako je za 39. to bilo – „moj život, moja pravila“?
– Obožavam rođendane i jubileje. Radujem im se i jedva ih čekam. Ja sam tip žene koji voli sve da obeleži, samo da je povoda za slavlje što više. Što se tiče krilatice za 40. rođendan, sačekajte malo… Dajte mi još malo vremena da se dopunim mudrošću, pa da pričamo na tu temu. Ipak mi je u ovom momentu tek 39 (smeh).
Intervju: Danka Grubačić
Foto: Ivana Savić
Produkcija i organizacija: Ivana Nikolić
Stajling: Vesna Stanković
Šminka i frizura: Aleksandar Đikić Điki
Mesto snimanja: Hotel Moxy Belgrade, Njegoševa 2
