Psihoterapeutkinja Dunja Vesić nam otkriva zbog čega je važno da postavimo granice u emotivnim vezama

Postavljanje granica u međuljudskim odnosima jedan je od glavnih segmenata brige o sebi i važan uslov za srećan život. One nas štite od neprijatnih situacija, praktično ne ostavljaju mogućnost drugima da nas povrede ili da trošimo energiju na razgovore i radnje koje nam ne prijaju. Zdrave granice podrazumevaju da ćemo drugima jasno staviti do znanja koju vrstu ponašanja smatramo prihvatljivim, a koju ne i koliko ćemo im dozvoliti da nam se približe, ali i kakvo ponašanje mogu da očekuju od nas. To podrazumeva i postavljanje granica u partnerskom odnosu koje su verovatno jedan od najvažnijih uslova za srećnu i harmoničnu vezu (ako ne i najvažniji). S druge strane, njihovo odsustvo dovodi do niza problema čiji je krajnji rezultat uglavnom ili razlaz ili toksičan odnos.
O tome koliko su granice u intimnim vezama bitne, u poslednje vreme veoma često govori psihoterapeutkinja Dunja Vesić, čiji Instagram profil i internet stranicu psihoterapijadunjavesic.rs redovno pratimo, pa je bila logičan izbor za sagovornika na ovu temu.

Dunja Vesić, psihoterapeut

Upoznajte našu sagovornicu
Dunja Vesić je Geštalt psihoterapeut. Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu (smer socijalni rad i socijalna politika). Master program iz Geštalt psihoterapije završila je na Malti, gde sada završava doktorske studije. Završila je više specijalističkih programa (Fenomenološki pristup u radu sa psihopatologijom i kliničkom praksom u Italiji, i Geštalt u radu sa organizacijama na Geštalt Institutu u Beogradu). Poslednjih nekoliko godina kreira edukativne programe na bazi svog psihoterapijskog iskustva, sa ciljem da proširi svesnost o važnim temama i pomogne ljudima da bolje razumeju sebe kako bi imali kvalitetniji život.

Zbog čega je toliko važno da znamo da postavimo granice u partnerskim odnosima? 
– Ako nema granica u nekom odnosu, tu nema ni iskrenosti ni stabilnosti. Da bi odnos bio iskren i zdrav, neophodno je da postoje lične granice. Inače ta veza nije održiva. Granice su način da zaista vidimo i poštujemo jedno drugo. Odnos bez granica uglavnom nije održiv, a često je uvod u veoma toksičnu vezu sa puno bola.
Šta kaže statistika, koliko ljude zna da postavi zdrave granice, a koliko ne? I da li je ovaj problem češći kod muškaraca ili žena?
– Nisam baš čovek od brojki tako da mi statistika nije u fokusu. Oslanjam se pre svega na svoje iskustvo u praksi, a ogroman broj ljudi dolazi na terapiju zbog problema u emotivnom odnosu. Nerazumevanje, konflikti, preljube, toksični odnos iz kog ne mogu da izađu (a bez te osobe ne mogu…) – sve su to posledice nezdravog odnosa gde lične granice nisu dobro postavljene.

Kakve posledice trpe osobe koje ne znaju da postave granice ili ih takoreći nemaju? 
– Osobe koje imaju slabe/nezdrave lične granice, ili ih uopšte nemaju, bivaju često povređene. Ova osoba ne može da kaže NE, i ne može da se zauzme za sebe. Posledice su jednostavne: postaju takozvani peoplepleaseri, čine drugima, da bi dobili potvrdu da su vredni. Jer u pozadini je često doživljaj niže vrednosti, koji se kompenzuje kroz prihvatanje drugih. Kada nam je to prioritet, onda se mi smanjujemo i prilagodjavamo, dakle gubimo granicu. Zbog takvog potiskivanja, posledice mogu biti brojne psihosomatske reakcije, anksioznost, doživljaj nevidljivosti i nepoštovanja od strane drugih, i stoga netrpljenivost i impulsivnost. Kod nekog se posledice odsustva granica ispoljavaju kroz bezvoljnost, depresivnost. Kada u odnosima u kojima ste, nema vas (vaših potreba, osećanja), onda nemate ni volje da učestvujete u njima. Sve ove posledice su često opomena osobi da nešto radi pogrešno.
Da li ovaj tip osobe može da usreći partnera ili osobe sa kojima smo u vezi više vole da budu sa nekim ko drži do sebe
– Nije samo stvar toga da neko drži do sebe. Poenta je što odnos postaje mrtav kada je druga osoba samo naša senka. Šta će nam? Tu nema odnosa. Ako se neko prilagođava nama (naravno uvek iz nesigurnosti i straha) do te mere da izgubi sebe – mi tada gubimo partnera. Osobi koja je jako nesigurna u sebe, može prijati da mu partner podilazi, ali (osim u retkim i patološkim slučajevima), to zadovoljstvo takođe ne traje dugo. Da bi odnos trajao potrebne su dve osobe. Znam da to zvuči logično ali ne zaboravite da u zaljubljenosti želimo da se stopimo. Ako to potraje, postaje dosadno. Jer ako se uvek trudimo da idemo niz dlaku i da se po svaku cenu slažemo – gubimo svoj identitet. A koga takva osoba može da usreći? 

Kako da znamo da su granice koje smo postavili zdrave, i da nisu ni suviše blage ili ni suviše rigidne? 
– Izuzetno dobro pitanje. U takvom pitanju imamo i pola odgovora. Treba da postoji mera. A za svakog je ona drugačija. Ono što mogu da kažem ovde jeste da proverite da li postavljate granice iz ljutnje i neizdrža. To će uglavnom biti rigidne/nekontrolisane granice. Ja uvek kažem mojim klijentima: postavite granice iz ljubavi prema sebi a ne iz ljutnje prema drugome. Primer: Kada to uradiš, osetim kao da ti nije bitno kako sam ja u tom trenutku. Znam da ne želiš da me povrediš, zato te molim da me sledeći put pitaš – umesto agresivne neplodne kritike: Ti si jedno đubre, samo na sebe misliš…
Šta je sa osobama koje odlaze u drugu krajnost i čije su granice previše rigidne? Kako one funkcionišu u parnerskim odnosima i da li mogu da ostvare emotivnu vezu na duge staze? 
– Rigidne osobe svuda vide red flagove. One imaju zidove oko sebe umesto zdravih ličnih granica. Posledice su nemogućnost ostvarivanja bliskosti jer ljudi ne mogu da dopru do njih, a i kad uspeju, nema potrebne zdrave fleksibilnosti i poverenja da bi odnos opstao. Kako osobe koje nemaju granice ostaju predugo nekad, tako osobe sa zidovima oko sebe, ne ostavljaju dovoljno prostora za kreiranje odnosa.

U nedavnom postu na Instagramu dotakli ste se upravo pomenutih crvenih zastavica, koje su po vama diskutabilne i nisu uvek znak da bi trebalo da odustanemo od osobe sa kojom smo počeli da gradimo emotivan odnos. Da li možete da nam ovo malo bliže pojasnite? Kada je vreme da napravimo kompromis, a kada da odustanemo? 
– Treba da budemo oprezni, da koristimo svoja stara iskustva da ne bismo ponovili nešto što nas je povredilo. To jeste ponašanje mudre osobe. Ipak mudrost nije kada se zalećemo i sa prvom lastom mislimo da je stiglo proleće. To je strah. I kada nas strah vodi, oči su velike tj. svuda vidimo opasnost. Ako tako živimo, nikada nećemo imati dovoljno poverenja da uđemo u novi odnos. Ako živimo u strahu, crvene zastavice su svuda. Moramo da budemo svesni svojih strahova i da radimo na njima. Neka prva crvena zastavica bude poziv na oprez, a ne na bežanje. Kroz vreme, upoznajemo celu sliku, a ne odlučujemo samo na osnovu jednog elementa. Ukoliko se na tom putu pojavi još neka zastavica koja potvrdi još jednom našu hipotezu, onda je to verovatno verodostojnija informacija za nas.

Ovaj tekst originalno je objavljen na našem portalu 14. januara 2023. godine.

Intervju: Ivana Nikolić
Naslovna fotografija: @newdarlings
Foto: Instagram, Privatna arhiva

Podeli

Scroll to Top