U Tvornici kulture u Zagrebu, Ida Prester proslavila je 22. marta svoj 45. rođendan, 20 godina karijere i izlazak prvog solističkog albuma. Ono što je zagrebačka publika čula te večeri, izuzev rođendanske čestitke, Beograđani će 4. i 5. aprila slušati u Domu omladine, za koji neumorna Ida kaže da je savršen prostor za nju. Imajući u vidu da je te 2004, kada je postala deo muzičkog sveta, mogla da se zaposli i u nekoj firmi, jer je diplomirala ekonomiju, razgovor sam počela pitanjem da li je tada imala predstavu kako bi njen život trebalo da izgleda za dvadeset godina.
– Nikada nisam bila sklona nekim velikim planovima, a pogotovo u to vreme. Ko u 20-tim razmišlja šta će biti kad bude imao 40? Tada ti se čini da ljudi u 40-tim treba da idu u starački dom. Uopšte ne razmišljaš o sebi u ozbiljnijom dobu, jer mladi ljudi žive u sadašnjosti. Maksimalno su posvećeni sebi i svakodnevnom slavljenju svoje mladosti. Nije mi padalo na pamet da ću sa 45 godina skakati po bini i radovati se istim stvarima kao tada. Mlad čovek ne razume da je star čovek isti taj mlad čovek, samo u malo starijem telu. Ako nešto stvarno voliš i u tome si se pronašao, bila to muzika, sport, arhitektura ili neki hobi, ta ljubav nikada ne prolazi.
INJournal: Da li je neki rođendan ili period bio prekretnica, pa ste počeli da na taj način posmatrate protok vremena?
– Strašno mi je išlo na živce kako te algoritam targetira, pa ti već sa 40 šalje reklame kao da ti nije ostalo baš mnogo života. Samo što ti ne ponude grobno mesto. (smeh) Forsira ti nezadovoljstvo i frustraciju. Algoritam smatra da si postala idealna mušterija za najraznovrsnija popravljanja. Šalje ti poruku da na tebi više ništa nije dovoljno dobro, a naročito izgled, pa da zato moraš da koristiš estetsku hirurgiju i mnogo šminke. Hrani te strahovima i paranojama, a zapravo je reč o nečem sasvim normalnom, kao što je prelazak iz jedne u drugu životnu fazu. To me je jako iritialo, kao i način na koji društvo tretira žene koje nisu u cvetu mladosti. Ako imaš 50 godina i izađeš na ulicu bez šminke, čućeš: „vidi babu kako se zapustila“. Ukoliko si radila neku korekciju, onda odjekuje: „postala je neprepoznatljiva, uništila se“. Šta god da uradiš, poslaće ti poruku – nije dobro. Počela sam da intenzivno razmišljam i o tome kako je društvo nepravedno prema ženama koje više nisu i ne žele da budu seks simboli. Zašto bi žena morala da celog svog života bude privlačna muškarcima? Pa, nije to jedini kvalitet koji imamo. Kod nas se devojčice odgajaju tako da im vrednost određuje to koliko će ljudi reći da su lepe i koliko će, kasnije, biti onih kojima se dopadaju. Sigurna sam da ne smemo pristati da budemo robovi tuđih očekivanja i lajkova, već da moramo tražiti svoju sreću.
INJournal: Ako ćemo da budemo poštene, moramo reći da se i od muškaraca mnogo očekuje, samo na drugačiji način.
– Oni nemaju pritisak vezan za izgled, mada se i to menja, jer beauty industrija želi da pridobije sve – i žene, i devojčice, i muškarce. I njima bude nesigurnosti, ali u mnogo manjoj meri nego nama. Problem je što oni rastu slušajući „dečaci ne plaču, dečaci ne smeju da pokažu emocije, oni moraju da budu čvrsti, jer su budući hranitelji porodice“. Insistirajući na tome da moraju biti hranitelji i branitelji, da moraju biti grubi, da ne smeju da pokažu toplinu ili suze, na njih se vrši ogroman pritisak. Sreća bi bila da se polovi što više približe, jer smo mnogo više slični nego različiti. Mi smo mama i tata, muž i žena, a pre svega partneri, koji slobodno nalaze puteve, interese, strasti. Neko u jednom periodu povuče malo više za porodicu, a drugi za posao, ali već u sledećem se situacija potpuno promeni.
INJournal: Već godinama ste vrlo angažovani ne samo kad je reč o ženskim, već i pravima LGBT osoba. Da li sebe doživljavate kao hrabru osobu?
– Sigurno je da moji stavovi nisu svima po volji, ali toliko sam puta sebi sebe dokazala na više polja, da svoju vrednost odavno ne merim po tome šta ko misli o meni. Ne smatram da sam posebno hrabra, ali za mene ljudi prvo kažu da sam slobodna. To smatram najvećim komplimentom. Sebe gradim kao slobodnu ženu, koja radi šta hoće, bez kompleksa dođe na stejdž u svakoj fazi života, nosi šta želi, peva i kaže šta hoće. Ponosna sam što imam tu privilegiju. Mislim da treba izgraditi društvo u kome svako ima mogućnost da odabere ono što stvarno jeste – u seksualnom smislu, nacionalnom, verskom, u pogledu svetonazora, odevanja… Čovek treba da je slobodan da ispituje ko je stvarno i šta čini njegovu sreću, a onda da se tome prepusti, naravno pazeći da ne ugrozi slobodu nekog drugog.
INJournal: Čini se da na Balkanu ljudi koji nemaju hrabrosti za takav život, osporavaju one koji imaju.
– Apsolutno se slažem. To se vidi na svim poljima. Najveći hejteri i „najnadrndaniji“ su dugo susprezali ono što zaista jesu. Ljudi koji su u „kavezima“ ljubomorni su na one koji život žive punim plućima. Svi koji imaju vremena da na društvenim mrežama i portalima pišu ružno o drugim ljudima, nerealizovani su i boje se da ostvare punu sreću i slobodu.
Intervju: Brankica Treskavica
Foto: Privatna arhiva
