Zemlja izlazećeg sunca čiji su simboli kimono, samuraji, trešnjin cvet, bonsai, ali i visko razvijena tehnologija, postala je dom Ivane Mrđe i njene porodice kada je pre dve godine njen suprug počeo da igra za tim Omija Ardija iz Tokija. Oduševljeni kulturom i načinom života u Japanu, skladni supružnici planiraju da nastave da žive u toj zemlji i po završetku karijere uspešnog fudbalera.
– U Japanu živim dve godine, čini se da to nije toliko dug period da biste jednu zemlju prisvojili kao svoju drugu domovinu. Moram biti iskrena, kada je Japan u pitanju, to nije ni malo teško – kaže Ivana koja nam je otkrila 5 ključnih stvari zbog kojih je zavolela Japan.
1. Vozovi
U Japanu kao prevozno sredstvo koristim bicikl i voz, kao i cela moja porodica. Moja osmogodišnja ćerka Srna svako jutro biciklom ide do stanice, odakle vozom putuje u školu. Tokio je najbezbedniji grad na svetu, tako da već od prvog razreda deca koriste železnicu koja funkcioniše besprekorno. Prosečno kasnjenje vozova u Japanu, na godišnjem novou je 7 sekundi. Po prirodi sam pomalo zaboravna, ali u Japanu mi to ne pravi mnogo problema. Često mi se desava da u vozu zaboravim telefon ili novcanik i svaki put su mi bili uredno vraćeni. U Japanu se gotovo nikada ne desavaju krađe. Za Japance je to nezamislivo.
2. Hrana
Kada se spomene Japan, jedna od prvih asocijacija jeste hrana. Hrana u Japanu je izvrsna. Iako je kod nas veoma popularan, sushi (osushi(おすし) u stvari spada u japansku brzu i tešku hranu i meni lično nije najomiljeniji. Zanimljivo je da u Tokiju postoji sushi restoran gde postoje samo dva stola i gde večeru morate da zakažete 6 meseci unapred. U poslednjoj poseti Japanu, u ovom restoranu ručao je Barack Obama. Lično sam više pobornik okinava hrane. Okinava je ostrvo u Japanu i zvanično je najzdravije ostrvo na svetu koje broji preko 500 stogodišnjaka. Kažu, da je za to, između ostalog, zaslužna hrana. Za ovu kuhinju karakterističan je goja krastavac koga na Okinavi smatraju eliksirom mladosti. Prilikom dolaska u Srbiju obišla sam nekoliko japanskih restorana i nisam mogla da ne primetim koliko se u stvari kod nas komplikuje vrlo jednostavna japanska kuhinja, pa na kraju i ne liči na nju. Moji prijatelji Japanci bili su oduševljeni kada sam im rekla da u Srbiji postoji čak i sushi sa bananom i nutellom jer takav sushi ne možete da jedete u Japanu. Ono što je najbolje od svega jeste da jedući japansku kuhinju ne možete mnogo da se ugojite, a osećaćete se zdravo i snažno.
3. Moda
Zaljubljenik sam u modu. Tokio je za mene, mogu slobodno da kažem, svetska prestonica mode. Ne mogu da ga uporedim ni sa Njujorkom, ni sa Parizom, jer je sve potpuno drugačije. Japanci vide modu na mnogo drugačiji način od Evropljana. U Japanu sam naučila jednu veoma važnu činjenicu kada je moda u pitanju, a to je da je lepo ono što je skladno, u tome je jedina istina. Danas je, po mom mišljenu, kod nas moda na izvestan način banalizovana. Yamamoto je svojevremeno izjavio: „People started wasted fashion.“ Smatram da ima Mnogo talentovanih ljudi čije ideje nisu prepoznate. Treba razlikovati modu kao umetnost i modu kao komercijalni pojam. U Japanu postoji jasna granica između te dve stvari. Japanski diznajneri umnogome su uticali i na moj modni pravac. Volim njihovu slobodu u kreativnom procesu. Vizija Rei Kawakibo, osnivača mog omiljenog japanskog brenda Come des Garçons, za mene je bila pravo malo otkriće: „It doesn’t have to be pretty to be beautiful.“ Dopada mi se taj pravac i osećam se dobro vodeći se njime. Svi moji poslovni planovi koji se tiču buducnosti vezani su za Japan.
4. Ljubaznost
Japanci su najljubazniji narod na svetu. U Japanu ćete se uvek osećati dobrodošli. Deca u školi do 6. razreda uče etiku i ophođenje prema ljudima. Bilo da ste u Starbucksu ili nekom od prestižnih tokijskih hotela, ljubaznost je ono što nikako ne izostaje. Čuveno Arigato Gozaimasu (ありがとうございます) čujem sigurno na stotine puta dnevno. Imaju izgrađene principe življenja, koji su po mom mišljenju generacijama već postale deo genetskog koda. Srećna sam što moja deca rastu kao deo jednog takvog sistema. Moj mlađi sin Jakov, iako je potpuno plav, ponaša se kao pravi mali Japanac, pohađa japansku školicu i kada poraste želi da igra fudbal u reprezentaciji Japana. Sa Srnom je malo drugačije, ona pohađa američku školu, ali su joj najbolji prijatelji mahom Japanci.
5. Kultura življenja
U Japanu sam se, moram priznati, prvi put suočila sama sa sobom i okružena potpuno nepoznatim ljudima i kulturom počela da upoznajem sebe na neki drugi način. Japan me je naučio skromnosti, koja kako vreme prolazi sve više pokazuje svoje dobre strane. Japanci su jedni od najbogatijih naroda na svetu, ali retko ko od njih ima dadilje ili kućne pomoćnice. Ključ je u dobroj organizaciji i uzimanju stvari u svoje ruke. U Japanu sam naučila da je sreća najpre u nama samima i u malim stvarima koje život čine lepim. Naučila sam da je zahvalnost osnovni pokretač svega dobrog što nam se dešava u životu. U japanskom jeziku postoji nebrojano načina da se iskaže zahvalnost i svi ti načini su svakodnevno u upotrebi. Ono što je zanimljivo za japanski jezik, a što me fascinira jeste da je japanski jezik jedini jezik koji nema ni jednu psovku. Uživam učeći ga i smatram da su predrasude da je japanski jezik težak. Samo je stran ljudima sa američkih i evropskih područja. Ono što me svakodnevno iznova oduševljava je da su i pored najsavremenije tehnologije koja doživljava neverovatnu ekspanziju, Japanci sačuvali svoju tradiciju i nastavili da neguju prave životne vrednosti. Kako stvari stoje, Japan će i nakon završetka karijere mog supruga, ostati zemlja u kojoj ćemo nastaviti da živimo.
