Kraj novembra doneo glumici Jasni Đuričić dve velike premijere. Najpre je 23. novembra na HBO Max-u počela da se prikazuje serija Jasmile Žbanić „Znam kako dišeš“, u kojoj igra glavnu ulogu, a dva dana kasnije film „Lost Country“ otvorio je Festival autorskog filma. Oba naslova prethodno su prikazana na velikim svetskim festivalima – serija „Znam kako dišeš“ u Veneciji, a film „Lost Country“ u Kanu. To je bio i više nego dovoljan povod da sa Jasnom razgovaramo o njenoj karijeri koja je poslednjih godina izašla iz okvira našeg regiona, ali i o slobodi, radu sa studentima i malim stvarima koje je u ovoj fazi života čine srećnom.
INJournal: Serija „Znam kako dišeš“ imala je svetsku premijeru na Filmskom festivalu u Veneciji. Recite nam za početak, kakve utiske nosite sa Mostre?
– Pre svega, to nije festival koji promoviše serije, tako da su samo naša i jedna italijanska serija imale premijere i to je velika stvar. Ovo je bio moj drugi odlazak na Filmski festival u Veneciji i ponovo sam se osećala čarobno. U pitanju je zbilja posebna smotra koja se održava na Lidu i čitavo ostrvo tih dana živi za festival. Atmosfera je jako lepa i familijarna, nema napetosti i histerije, koja često vlada na velikim svetskim festivalima već se sve vreme osećate dobro i nekako normalno.
Ogroman je uspeh to što su „Deca zla“, potom i hrvatska serija „Šutnja“ i sada naša „Znam kako dišeš“ na HBO-u jer je to prilika ne samo da naš rad vidi širi auditorijum već i producenti i reditelji iz čitavog sveta
INJournal: Koliko je značajno to što se serija prikazuje na tako velikoj streaming platformi kao što je HBO?
– Serija je od 23. novembra dostupna na HBO Adria dok će uskoro biti dostupna i na HBO platformi u čitavom svetu, ali se čeka da bude prevedena na jezike svih zemalja u kojima će se prikazivati. Ogroman je uspeh to što su „Deca zla“, potom i hrvatska serija „Šutnja“ i sada naša „Znam kako dišeš“ na HBO-u jer je to prilika ne samo da naš rad vidi širi auditorijum već i producenti i reditelji iz čitavog sveta. Mislim da će se rezultati toga videti kada počnemo da dobijamo pozive za saradnju od inostranih produkcija, što se dešava i sada, ali sam sigurna da će ih biti u mnogo većem broju. Isprostavilo se da je televizijska hiperprodukcija na kraju izrodila kvalitet i da se sve nekako isprofilisalo. Izdvojile su se stvari koje su jako dobre i značajne, one koje su samo dobre, a nešto je i loše. Mislim da je za sveopšti napredak jako važno da se naprave te razlike.
INJournal: U seriji igrate tužiteljku Nevenu Murtezić, recite nam nešto više o toj ulozi.
– Jeste, igram tužiteljku i bilo mi je jako zanimljivo da istražujem taj svet tužilaštva koji je zapravo jako bitan za naše živote a da nismo ni svesni toga. Ona je profesionalno na vrlo visokoj pozicijii, jako voli svoj posao i radi ga pošteno, što nije ni malo lako u našim korumpiranim društvima. Istovremeno ima privatnu porodičnu dramu, u procesu je razvoda, ima sina koji je tinejdžer u najluđim godinama i sa kojim se dešavaju razni problemi, dok ona, kao i milioni žena na svetu, pokušava da održi nekakav balans i na profesionalnom i na privatnom planu. Uloga Nevene mi je bila jako zanimljiva, a iako mi je profesionalni deo njenog života bio potpuna nepoznanica, njen privatni život sam crpela iz svojih životnih iskustava.
INJournal: Poslednjih godina imate jako lepu saradnju sa Jasmilom Žbanić, kada se desio taj „klik“ između vas?
– Iako živimo u različitim državama, Jasmila je pratila moj rad kao i ja njen. Prvi put me je videla u filmu „Beli beli svet“ i još tada je intenzivno počela da prati šta radim. Čak i dok sam bila u Novom Sadu, duboko u pozorištu, ona je dolazila da gleda moje predstave što je velika retkost. Naime, kod nas filmski reditelji retko prate dešavanja u pozorištu, i obrnuto, pozorišni na filmu. Međutim, ona je žena reditelj koja na sve strane traži ono što joj je potrebno i jako sam srećna da sam to baš ja, kao što je i ona srećna što je našla mene. Radile smo film „Quo Vadis, Aida?“ i sada seriju „Znam kako dišeš“, ali verujem da ćemo još sarađivati jer nismo jedna drugoj rekle sve što imamo. Inače, rad sa njom je poseban užitak i zato što je žena. Razumevanje je veće, troše se manje reči, pogledi na svet su slični…
INJournal: Drugi povod za ovaj intervju jeste film „Lost Country“ koji je u petak otvorio Festival autorskog filma, a koji je prethodno prikazan u Kanu. Šta možete da nam kažete o tom filmu?
-„Lost Country“ reditelja Vladimira Petrišića je lična i zanimljiva priča o jednom dečaku, takođe tinejdžeru, i njegovoj majci, koja je visoka funkcionerka vladajuće partije. Glavni fokus je na dečaku, međutim, to je istovremeno i priča o tome šta se dešava sa našom decom dok smo mi obuzeti poslom. Nažalost, to danas nije slučaj samo sa ženama koje ganjaju karijeru već se dešava i mnogo šire jer svedočimo tome da se radno vreme konstantno produžava zbog čega je jako teško uhvatiti korak sa sopstvenom decom.
Film „Lost Country“, između ostalog, je i priča o tome šta se dešava sa našom decom dok smo mi obuzeti poslom. Nažalost, to danas nije slučaj samo sa ženama koje ganjaju karijeru već se dešava i mnogo šire jer svedočimo tome da se radno vreme konstantno produžava
INJournal: Radnja filma smeštena je u devedesete godine, koliko to vreme možete da uporedite sa današnjim?
– Često u poslednje vreme čujem tu priču da ponovo živimo devedesete, ali se ne slažem sa tim. Devedesete su devedesete, i bitno se razlikuju od današnjeg trenutka. Tada je bilo sve veoma jasno – zemlja se raspala, počeli su ratovi i svi smo znali gde je problem. S druge strane, danas je sve uvijeno u oblandu demojratije i sve je u finim rukavicama zbog čega je mnogo teže da detektujemo gde je problem.
INJournal: Ove godine ste postali član Evropske filmske akademije, šta to znači za vaš profesionalni rad?
– Pre svega znači da sam postala deo još jedne jako lepe i talentovane porodice. Meni lično najviše znači to što sada imam priliku da gledam sve evropske filmove kada god želim. Svih ovih godina me je jako nerviralo što recimo ne mogu da pogledam najznačajnije filmove prikazane u Kanu ili na bilo kom drugom festivalu. Takvi filmovi ne dolaze u naše bioskope već morate da čekate festivale na kojima će biti prikazani, a onda je veliko pitanje da li ćete biti slobodni te jedne večeri kada se film koji vas interesuje prikazuje. Užasno me je nerviralo to što nisam u toku sa trenutnim dešavanjima u filmskoj industriji, a sada konačno imam privilegiju da gledam sve što me interesuje. Evo u decembru je dodela EFA nagrada u Berlinu i ja sam odgledala sve filmove i glasala, kao što su i za mene glasali pre dve godine.
INJournal: Sve što ste radili u poslednje 2-3 godine dobilo je neku vrstu verifikacije u inostranstvu. Film „Quo Vadis, Aida“ proglašen je najboljim evropskim filmom u 2021. godini, a vi ste dobili priznanje za najbolju glumicu, „Lost Country“ je imao premijeru u Kanu, a „Znam kako dišeš“ u Veneciji? Koliko vam je značajan taj izlazak van granica našeg regiona?
– Ne samo za glumca već i za bilo kog čoveka u bilo kojoj profesiji jako je značajno kada izađe iz svoje sredine. Smatram da je dragoceno kada imate priliku da radite i kod kuće i van nje. Prilika da izađete otvara vam sasvim novi pogled na kuću i pruža vam mogućnost da budete objektivniji prema sebi. Čim izađete iz svoje sredine shvatite da to što vas ovde dižu u nebesa tamo napolju ništa ne znači i da ste samo mrvica u svemiru, što svi mi zapravo i jesmo. Osim toga, to je mogućnost da sretnete nove ljude, briljantne u svom poslu, i da shvatite da su čak i nekakve nezamislive stvari moguće. To je prilika za dalji rast, ne samo profesionalni već pre svega ljudski. Jako bih volela da je čitav svet otvoren i da svi možemo da radimo sa svima i nadam se da ćemo to jednog dana doživeti iako nas stvarnost demantuje svakog dana sa sve većim brojem ratova.
INJournal: Iako ste do sada dobili više od 40 priznanja za svoj rad, čini se da vas je šira publika upoznala tek kada ste stekli internacionalni uspeh.
– To smo mi. Ovde niko nije prorok u svom selu. Imamo ljude iz svih profesija koje su priznali tek pošto su napravili uspeh u inostrastvu. S druge strane, malo je i do toga što je prva polovina mog profesionalnog života bila vezana za Novi Sad, a čim niste u centru (Beogradu), kao da ne postojite. Ja se ne žalim, nikada nisam imala problem sa tim. Naprotiv, imam privilegiju da me stvalno otkrivaju iako već 30 godina radim ovaj posao.
Suprug i ja već jako dugo živimo između Beograda i Novog Sada zbog čega nikad nismo stigli nigde da pripadamo. To smo tek nedavno osvestili i shvatili smo da smo jako srećni zbog toga
INJournal: Nedavno ste se preselili u Beograd, koliko vam se život promenio od tada?
– Zapravo se malo toga promenilo jer su moj i život mog supruga, Borisa Isakovića, i dalje vezani za Novi Sad gde smo oboje profesori na Akademiji umetnosti. S druge strane, i pre nego što smo ovde uzeli stan stalno smo dolazili u Beograd za koji nas vezuje profesionalni rad. Naš život se već jako dugo odvija između Beograda i Novog Sada zbog čega nikada nismo stigli nigde da pripadamo. To smo tek nedavno osvestili i shvatili smo da smo jako srećni zbog toga.
INJournal: Da li vam je nekad smetalo to što nigde ne pripadate?
– Nikad mi nije smetalo. To ima svoju cenu, ali vam daje i veliki prostor slobode jer niste obavezni nikome i ničemu. Ali valjda bi umetnici i trebalo da budu nezavisni.
INJournal: Smatrate li da ste „osvojili“ svoju slobodu?
– Mislim da jesam. Možda je to samo privid, ali osećam da je imam.
INJournal: Spomenuli ste Akademiju umetnosti, koliko je za vas kao osobu značajan rad sa studentima?
– To je divan posao. Umetničke škole ne mogu da se porede sa drugim školama jer nas je jako malo što nam daje priliku da se mnogo bolje upoznamo i da stvorimo neraskidive veze. Studenti su mi mnogo pomogli i na ljudskom i na profesionalnom planu, jer pred mladim čovekom moraš stalno da se usavršavaš i učiš. Od njih dobijam neverovatne stvari što na svesnom što na nesvesnom planu. Osim toga, imam priliku da budem u korak sa novim generacijama. Sada, recimo, imam klasu koja je 2003. godište, da li možete to da shvatite?
INJournal: Kakvi su ti mladi ljudi rođeni 2003. godine?
– Oni malo toga znaju o većini naših priča. Većini nas je nekakav reper u životu bombardovanje, a oni nisu bili ni rođeni tada. Drugačiji su. Od moje generacije neuporedivo drugačiji. Ali su dobri i svi žele da rade i da uče nove stvari. Jedini problem koji imaju jeste držanje fokusa, ali sa time se danas i mi stariji suočavamo.
INJournal: Bliži nam se kraj 2023. godine, po čemu ćete je pamtiti? Imate li uopšte običaj da svodite račune na kraju godine?
– Nisam tip osobe koja svodi račune ni na jednom planu, što je možda pametno a možda i nije. Međutim, poslednjih godina smo u krugu porodice, baš uoči dočeka, pokušavali da se setimo šta je bilo u godini koju ispraćamo i shvatili smo koliko je zapravo teško da se uopšte setiš šta ti se sve dogodilo u prethodnih 12 meseci. Živimo u vremenu kada konstantno primamo nove informacije, trčimo i jurimo za više ne znam čim i nemamo više vremena, bar ga ja nemam, da se osvrnemo oko sebe i da iživimo i lepe i ružne trenutke.
Što se ovegodine tiče, bila mi je čudna i teška. Lično jedva čekam da prođe. Bila je ovo teška godina za čitavu planetu. Počeli su novi ratovi, svakodnevno na televiziji gledamo prenose genocida. Jako je glupo misliti da to što se strašne stvari dešavaju daleko od nas, nema mnogo veze sa nama. Itekako ima i to se odražava na nesvesnom planu kada se stalno osećate loše iako realno možda nemate realnih razloga za to. Odavno sam svesna da je život i ovakav i onakav, sastavljen i iz ružnog i lepog, ali mi se čini da svi zajedno možemo da učimo napore da bude više lepih trenutaka.
Živimo u vremenu kada konstantno primamo nove informacije, trčimo i jurimo za više ne znam čim i nemamo kad da iživimo i lepe i ružne trenutke.
INJournal: Ne spadate u tip osobe koje su prestale da gledaju vesti?
– Imam trenutke kada poludim pa kažem sebi da neću više to da gledam, međutim, to je danas nemoguće. Informacije dolaze do vas sa svih strana. Možete da počnete da slušate muziku na internetu pa da vam odnekud iskoči vest o ratu. Nemoguće je ostati izolovan i bez reakcije. Danas smo svi u nekom aktivizmu. Kad ljudi kažu da su politički neaktivni, samo se zavaravaju. Svi imamo neku reakciju na ono što se dešava.
INJournal: Pročitala sam u jednom vašem intervjuu da ste nakon što je vaša čerka otišla u Berlin na postdiplomske studije počeli jako mnogo da radite jer ste se plašili da nećete imati novca za njeno školovanje. Jesu li njene studije završene?
– Jesu. (smeh) Ona se već više od dve godine veoma uspešno bavi stejdž dizajnom i kostimografijom.
INJournal: Kako ste se nosili sa njenim odlaskom od kuće?
– Počela sam mnogo da radim kada je otišla tako da nisam stigla previše da razmišljam o tome. Svakako mi stalno nedostaje i stalno imam želju da makar popijemo kafu i da je zagrlim, ali kada konstantno radite onda to bolujete na drugačiji način. Nisam domaćica kojoj je, kako se to kaže, gnezdo ostalo prazno pa sada ne zna šta će sa sobom. Takođe sam jako svesna toga da ništa nije do kraja života. To što je ona danas tamo ne znači da sutra neće biti ovde ili da ja sutra neću biti sa njom u Nemačkoj. Uostalom, do Berlina se avionom stiže za sat i po. Meni je važno što je odustala od odlaska u Ameriku što ne znam kako bi preživela.
INJournal: Šta vas u ovoj fazi života čini srećnom?
– To je opšte mesto, ali male stvari. Pre svega da je moja porodica zdravo i dobro. Kada su oni dobro, dobro je i meni. Kada nisu, ne može ni meni da bude dobro. Sve ostalo ako dođe, dobrodošlo je. I ako ne dođe, opet je dobro.
Intervju: Ivana Nikolić
Foto: Petar Đorđević
Staling: Tanja Nešić
Šminka: Nena Ilić
Frizura: Stanislav Civrić za Hair Studio Prostor
Mesto snimanja: Studio Prostor, Terazije 1
