Ona je jedna od onih koja nije čekala da je javnost zavoli, jer je nekako neopisivo lako i odmereno našla put do srca publike za koju peva anđeoskim glasom, ali koju osvaja i anđeoskom pojavom. Lena Kovačević je lepa i talentovana žena, verovatno je prvo što ćete o njoj čuti, a onda će se ređati neobični opisi njene muzike koja je posve drugačija na ovim prostorima, u stilu – zanosno intuitivna, nekomercijalno emotivna, atipično popularna…
Od početka karijere notama spaja ono što je teško spojivo – džez sa etnom, pop sa sporim ritmom, srpski jezik sa inostranom muzičkom scenom, moderne aranžmane sa evergrinom. I posle toliko godina, od kada smo je prvi put doživeli kao popularnu ličnost, dok je sedela u žiriju jednog od najgledanijih šou programa, nemamo odgovor na pitanje kako joj je sve to pošlo za rukom, kao što nam i dalje nije jasno kako je slava nije zaobišla ako već nije nikada davala povoda da se o njenom privatnom životu zna makar dovoljno za naslovne strane. U ovom intervjuu, u kom je premijerno najavila da uskoro iz muzičkih zalazi i u dizajnerske vode, sve navedeno postalo nam je jasno. Recept za uspeh, u Leninom slučaju, krije se u apsolutnoj autentičnosti koja dolazi iz srca.
INJournal: Slovite za jedno od najvećih muzičkih imena sa Balkana, a stvarate muziku koja po svim odlikama ne spada u domen komercijalne. Kako vam je to pošlo za rukom i znači li to da se sa muzičkim ukusom publike u regionu nešto ozbiljno dešava poslednjih godina?
– Danas, kada kažemo komercijalno, nekako više nismo ni sigurni šta je to zaista. Nekada je to bio čist pop, nekada davno pop-rok, a danas nešto sasvim drugo. Ja sam neko ko se bavi fuzijom i popa i džeza, ali i primesa etno muzike, kao u pesmama Café i Samo da mi je… Volim te primese Balkana i možda je upravo ta kombinacija, uz energiju koju sa mojim muzičarima stvaram na sceni, pomogla da na neki svoj, poseban način dođem do publike. Radio stanice su takođe jedan od presudnih faktora.
INJournal: U svojim intervjuima često ste skloni da kažete da ste dugo tragali za originalnom muzikom. Šta je za vas definicija originalne muzike?
– Pronalazak stila – to je najteže. Imate brdo fantastičnih pevača, pa i puno sjajnih pesama koje pišu različiti autori, ali na kraju, to mora da se uobliči u stil koji odgovara senzibilitetu muzičara, a to je ono što se ne desi uvek. Imala sam zaista blagoslov da naiđem na ekipu ljudi koja je mene videla onakvu kakva zaista jesam – tu pre svega milsim na kompozitora Darka Dimitrova i mog producenta Vladimira Danilovica. Sve što smo radili bilo je vrlo specifično i nekako smo uspeli da to pružimo publici na pravi način kroz drugačije, originalne pesme koje su toliko bliske meni a, opet, imaju i neki sopstveni put do srca ljudi, odnosno do mnogo veće mase nego što sam ja mogla i da zamislim.
INJournal: Kada govorimo o originalnoj muzici i spoju žanrova, što je definitivno vaša “supermoć”, novi album “Café” je prava sublimacija svega onoga što ste do sada radili. Zanimljivo je da je album dostupan na CD-u, ali i vinilu, odnosno formatu nekadašnjih ploča. Zašto ste se odlučili na takav potez u eri digitalne muzike?
– Svi koji smo na njemu radili imali smo jasnu viziju kako bismo voleli da taj album izgleda i baš smo želeli da se vratimo i na te stare nosače zvuka. Toliko smo srećni što se to realizovalo i što se vinil štampao u Pragu, u fabrici u kojoj Sony štampa svoja izdanja, jer smo ga dugo pripremali, posvećeno radili na njemu, bukvalno pesmu po pesmu, i svaka od njih ima potpuno svoju priču.
INJournal: Početak jeseni u kalendaru dešavanja u srpskoj prestonici obeležio je muzički spektakl “Sanremo Giovani World Tour” na kome ste i vi nastupali. Mnogi su se tada složili da vi u sebi imate nešto vanvremensko, nešto što je svojstveno slavnim italijanskim šansonjerima. Kako vi doživljavate takva poređenja i kakve utiske nosite sa tog nastupa na Kalemegdanu?
– Hvala vam jer za mene je to kompliment. Italija je, uopšteno govoreći, zemlja koja me od malena inspiriše – svojom umetnošću, muzikom, stilom, estetikom, načinom tretiranja svakodnevice i onih malih stvari koje čine život. Sve se to oseća u muzici Italijana i mislim da su njihove pesme zato posebne. Događaj na Kalemegdanu bio je veličanstven! Inače, ja već godinama u inostranstvu nastupam sa fantastičnim nemačkim simfonijskim orkestrom i mojim prijateljima “Josef&Friends”, sa kojima izvodim pesme na italijanskom, ali i na francuskom i engleskom, tako da su meni sve te pesme koje je beogradska publika sada čula jako bliske.
INJournal: Još jedna potvrda da vašu muziku prepoznaju velika, svetska imena muzike dogodila se krajem prošle godine kada ste bili specijalna gošća na koncertu Lare Fabian u Štark Areni. To je bio svojevrsni presedan, jer ova velika umetnica nema praksu da na koncerima ima goste. Koliko vam je takvo priznanje značilo?
– Mnogo, mnogo… Ona je umetnik koji me inspiriše već godinama, muzičar koji se potpuno razlikuje od svega poznatog na svetskoj muzičkoj sceni. To je za mene zaista bio san, što sam joj i rekla nakon nastupa i zahvalila joj se na takvoj prilici. Bilo je čarobno i srećna sam što sam taj san podelila sa mojim muzičarima sa kojima toliko dugo sviram.
Obavezno treba ići na nesigurno, a kvalitetno, to je moj lud savet. Svetu je dosta istog. Neophodno je da se pomeramo
INJournal: Da li vi lično osećate razliku kada pevate za malu grupu ljudi u nekom kafeu i kada držite koncert na otvorenom za masovnu publiku? Može li umetnik uopšte praviti takva poređenja?
– Nikako, to bi bio početak kraja. Život muzičara najčešće počinje u jednoj sobi sa jednim instrumentom, a onda sramežljivo sviramo familiji i najboljim prijateljima, a to su upravo te male, intimne svirke o kojima govorite . “Čekaj da čuješ pesmu koju sam snimio, kako ti se čini…” – od te direktne razmene utisaka sve kreće. Kad sviram za mali broj ljudi, sve me vraća na tu jednu sobu i na taj intiman odnos koji imam prema muzici koji dalje delim i umnožavam, a ista je stvar i na velikoj bini. Ta nit… Ta istina… Te stepenice ka nebu. To je za mene stvaranje muzike…
INJournal: Kada pogledate unazad i prisetite se svojih početaka, od prvog albuma “Dobar dan za pevanje”, šta se promenilo? Ako pogledamo žanrovski i po senzibilitetu, ta muzika sa početka dosta je drugačija od onoga što danas radite.
– Tako je, više je akustična, više alternativna i više džez. Mnogo volim taj album. On me je doveo u “Prvi glas Srbije” jer su ga producenti čuli i bili šokirani što se pojavio neko ko želi da se bavi nekim tako neobičnim žanrom u Srbiji. Kako je vreme prolazilo, u meni se javljala potreba za nešto modernijim zvukom, iako mi i dan danas na koncertima imamo sponu sa svim onim što sam radila i pre, kroz improvizaciju i aranžmane.
INJournal: Tada se ispostavilo da ste “uboli” pravac koji je pun pogodak i sve što je trebalo, rekli bi neki, jeste da nastavite u tom smeru fuzije džeza i etna. Međutim, vi niste išli “na sigurno”, već ste nastavili da ekperimentišete. Šta je to što vas je vuklo u nepoznato, u nove izazove kad je muzika u pitanju?
– Obavezno treba ići na nesigurno, a kvalitetno, to je moj lud savet. Svetu je dosta istog, nama je dosta istog na sceni i zato sada o svakom drugom albumu razmišljamo u novim pravcima. Neophodno je da se pomeramo.
INJournal: Jeste li i privatno takvi – željni izazova, promene i različitosti? I koliko se generalno Lena privatno, koja je pre svega mama dva dečaka i supruga, razlikuje od Lene, muzičke dive koju vidimo na sceni?
– Ah… diva. Sve dok sam na sceni, sebe vidim i doživljavam kao muzičara koji najviše voli da kreira interakciju, međusobnu, sa svojim muzičarima, i onu eksternu, sa publikom. To je, gotovo, neka vrsta ekstaze. Međutim, kod kuće prosto umem da zaboravim na sve. Da ne znam čime se bavim, gde sam i šta pevala, ne znam ništa osim da imam njih trojicu kojima sam apsolutno posvećena i koje toliko volim koliko nisam ni znala da umem da volim. Kada moja deca legnu da spavaju, u meni se opet budi muzičar. E, tu se budi i insomnia (smeh).
INJournal: Obrade pesama za sva vremena postale su vaša spcijalnost i nešto od čega ste uspeli da napravite neku vrstu zasebnog muzičkog pravca koji nastavlja da živi paralelno sa originalima tih numera. Je li ta muzička igra bila planirana sa vaše strane ili se to spontano dogodilo?
– Oduvek mnogo volim obrade! To je moja ogromna strast! Toliko ih volim, da bih čitave albume tako i sada snimala, ali, naravno, to nije pametno. Ipak, to je za mene ostala neka igra koja me neopisivo privlači jer i dalje ima pesama koje mnogo volim i slušam ih decenijama, a volela bih da ih čujem u još nekom fazonu. To definitivno nije produkt nekog poslovnog plana, već neka moja pasija.
Kod kuće prosto umem da zaboravim na sve. Da ne znam čime se bavim, gde sam i šta pevala, ne znam ništa osim da imam njih trojicu kojima sam apsolutno posvećena i koje toliko volim koliko nisam ni znala da umem da volim
INJournal: Kako objašnjavate veliku popularnost vaše muzike u Turskoj? To je, reklo bi se na prvu loptu, tržište na kome nije tipično da se “primi” popularni džez.
– To je samo još jedan dokaz da je muzika jezik koji razumeju svi ljudi, bez obzira na granice kojima su omeđeni i u čijim okvirima žive. Nama je to stvarno bilo veliko iznenađenje do kog je, između ostalog, došlo i zahvaljujući mojoj kući u Turskoj “Pasion Turka” čiji sam tad deo postala, a koji rade sa fantastičnim umetnicima sa svih strana sveta. Pesme “Café” i “Požuri” su stigle na neverovatne pozicije top lista na “Jill FM” platformi, najvećoj radio stanici u Turskoj, a obe su na srpskom. To je neverovatno.
INJournal: Jedna ste od javnih ličnosti koju mediji vole i koja od početka svoje karijere sa njima ima sjajnu saradnju, a da im nikada niste davali povoda za pisanje pikanterija i tračeva. Kako to objašnjavate? I kako ste svoj privatan život uspeli da sačuvate od toga?
– Ne znam baš koliko me vole, upravo zbog tog manjka “privatnog” (smeh). Hiljadu puta sam dobila jasnu ponudu da, ako slikam decu (“eto, ne morate supruga, ali bar sa decom da dođete na snimanje) idem pravo na naslovnu stranu. Mene to ne zanima, ne bolujem od želje za pokazivanjem i, u tom smislu, potpuno sam nezainteresovana za samopromociju. Možda se to novinarima dopalo kao neka vrsta intrige, ne znam. Ali ja zaista, i pored toga, imam dobre odnose sa većinom medija koji su me prihvatili takvu kakva jesam i koji poštuju moj stav, a to je da u intervjuima uglavnom pričamo samo o poslu i muzici i zahvalna sam na tome.
INJournal: Kada su ljudi shvatili da ste vi ćerka jednog od naših najplodonosnijih dramskih pisaca, kao da su dobili odgovor na pitanje kako je moguće da vi u svom javnom nastupu sve radite s merom ili onako kako treba. Međutim, koliko je za to suštinski zaslužna činjenica da ste vi ćerka Duška Kovačevića koja je rasla u kući kroz koju su prolazile najveće zvezde domaćeg glumišta, a koliko studentski život daleko od te iste kuće koji vas je formirao u osobu oslonjenu isključivo na sebe i svoj talenat?
– Mnogo mi je značio taj odlazak u svet i to neko odvajanje od doma i celog sveta koji mi je do tada bio poznat. To je bila prilika da spoznam sebe, da osvestim svoje kapacitete, da upoznam duhovnost i veru, ali i drugačije ljude sa kojima sam i danas u kontaktu. Taj život u Amsterdamu formirao me je na neki poseban način i kada sam se, zapravo, sasvim slučajno vratila u Srbiju, poželela sam da živim ovde sa tim novim iskustvom, da iz te pozicije krenem da gradim svoju muzičku priču.
INJournal: Da li su upravo samopouzdanje i samostalnost koje ste stekli tokom životu u inostranstvu uticali na to da vremenom sve više postajete sigurni u sebe i kao kantautor?
– U suštini, ja nikada nisam sigurna u sebe do kraja, jer, u suprotnom, bi to bilo vrlo opasno. Kada pišem mziku, sada još više nego pre volim da sumnjam u napisano i zato uvek to prvo podelim sa ljudima do čijeg mišljenja mi je stalo i čiji ukus cenim. Želim da čujem kako njima to zvuči. Jer, znate, muzičari imaju brdo ideja, ali ne ispadne od svake dobra pesma. Mora srce da vam “preskoči”, kao sa pesmom “Hir” ili “Ti si moj bol”. A kada se to dogodi, znam da sam na dobrom putu. To je posao koji traži potpunu predanost i u kome, kao i u svemu, čovek mora mnogo da radi i stalno da raste da bi došao do rezulata. Poslednjih godina sve više i više komponujem i oduševljena sam pozivima najboljih pevača iz Srbije, ali i regiona, koji mi traže da im ponudim neku pesmu. Eto, to je ono kad živite svoj san, zaista!
INJournal: Kako ste već izjavili, muzika vas je uzela pod svoje još kao devojčicu i gotovo da nije bilo opcije da izaberete neku drugu profesiju. Međutim, šta je sa Lenom cvećarkom, turističkim vodičem i dizajnerkom odeće? Kada su se te vaše ljubavi razvile?
– Vidim da ste me dobro upoznali pre razgovora i hvala na tome. Cvećarka i turistički vodič su na čekanju i dalje, od te dve avanture nisam odustala. Bila sam jedno vreme i “poslastičarka”, kada smo suprug i ja vodili jednu malu poslastičarnicu u kojoj su se prodavali ručno rađene čokolade i kolači i najbolji italijanski sladoledi. Ali ta avantura nije dugo trajala. Sada je na redu dizajnerka koja upravo osniva svoj modni brend.
Brend “CLAIRÈ 22”, iza kog stojim kao dizajnerka, nastao je zaista, samo iz hobija, jer ja tačno znam kakvu garderobu želim da nosim, ali često je ne nalazim u radnjama koje su nam svima dostupne
INJournal: Ljudi još uvek ne znaju da ste počeli da dizajnirate odeću za žene. Šta je bila inspiracija za tu prvu modnu liniju i kada planirate njeno zvanično lansiranje?
– Brend “CLAIRÈ 22”, iza kog stojim kao dizajnerka, nastao je zaista, samo iz hobija, jer ja tačno znam kakvu garderobu želim da nosim, ali često je ne nalazim u radnjama koje su nam svima dostupne. Kao neko ko mnogo voli dizajn i obraća pažnju na estetiku, biranje i kombinovanje odeće za mene je douvek predstavljalo igru u kojoj uživam. Godinama sam stajlinge za svoje nastupe i specijalne događaje smišljala zajedno sa dizajnerima i, mada sam uživala u tome, u jednom trenutku osetila sam jaku želju da sama za sebe počnem da šijem ekskluzivne komade. Želela sam da to budu sasvim različiti komadi, male serije, bez ponavljanja, u kojima će kvalitet biti ispred kvantiteta. Tako će se uskoro u Beogradu pojaviti mikro modna linija sačinjena od vrhunskih italijanskih materijala i izrađena sa mnogo ljubavi.
INJournal: Koliko brend “CLAIRÈ 22” oslikava vaš lični stil i i kakvim ženama je namenjen?
– Ne znam kako bih definisala svoj stil, ali definitivno volim garderobu koja je nosiva tokom celog dana. Volim komade koje obučete ujutru za posao, ali možete u njima komotno da odete i na koktel ili večeru. Važno mi je da je garderoba udobna i ženstvena, da nosi tu neku notu elegantne vedrine. Namenjena je ženama koje u svim svojim godinama nose jaku iskru ženstvenosti, kojima lepo odevanje predstavlja radost. Otuda i inspiracija za sam naziv brenda – reč “claire” na francuskom znači “veseo, radostan”, a 22 je moj omiljeni broj iz mnogo razloga. Verujem u mladalačku radost u kom god životnom dobu da živimo i zato je moto mog brenda – biti radostan je izbor!
INJournal: Koliko je moda generalno važna kategorija za vas kao muzičku umetnicu, a koliko ste skloni da prvi utisak o ljudima gradite na osnovu garderobe?
– Znam mnogo dama koje su, po meni, vrhunski odevene, a da na njima nikada nisam videla preskupe stvari, koje perfektno nose to što izaberu. To je za mene tajna stila, da prosto umete da kombinujete, znate šta vam stoji i imate nepogrešiv osećaj za vreme i priliku za koju se oblačite. I to je sve. Za mene lično, garderoba je tu samo da uobliči moj vizuelni identitet kao osobe koja se bavi muzikom. Važna je veoma, ali nije ispred onoga čime se bavim. U tom smislu, uvek mi se dopadao minimalizam, kombinacija crne, bele i neke (treće) boje ili, opet, total look sasvim jarke boje koja budi radost, uz neki detalj koji otkriva Tako sam osmislila i tih nekoliko osnovnih komada moje kolekcije, s tim da svaki ima neki svoj štos.
InJournal: Postoje li neke tipično ženske “boljke” sa kojima se susrećete mimo očiju javnosti, a za koje, na početku svojih četrdesetih, osećate da su neprijatelji vaše dobre forme i lepote? Kako se nosite sa staranjem?
– Nosim se sa mnogim životnim izazovima – brigom o roditeljima i svojoj porodici, brigom da ljudi oko mene budu srećni, da radim svoj posao i da brinem o svom zdravlju, ali i da je sve uredno, jer sve više uviđam da je tako tačna ona izreka – red među stvarima, red među ljudima. Međutim, nije uvek lako sve to postići i, obično, kada me stres sustigne sa svih strana, dobijam migrene. Trudim se da verom, sportom I zdravom ishranom podižem energiju. Molitva je ipak prva i poslednja stvar koju uradim u toku jednog dana i tako je poslednjih 20 i nešto godina.
INJournal: Majka ste dvoje dece, poznata umetnica koja je vrlo cenjena u svom poslu, iza sebe imate brojne albume, nastupe i uspešne saradnje… Imate li utisak da ste se ostvarili na svim poljima? Da li ste? Koje su to godine najbolje za svaku ženu da se oseti kompletnom i ostvarenom?
– Kada imamo 20, smatra se da smo premlade da razumemo svet i suštinu života. Kad nam je 40 i više, evo baš čitam razne komentare po medijima, smatraju da smo babe. Nemam odnos prema protoku godina, više prema stečenom iskustvu. Svaka godina je najbolja da žena slavi ženu u sebi i da bude svetlo u ovom muškom svetu. Imam brdo ambicija i nadam se da će tako biti dok sam živa i toliko snova koje tek planiram da ostvarim, da osećam kao da sam tek na početku. Moja porodica mi je dala neizmernu radost i smisao da budem zahvalna i zadovoljna žena. Opet, gledajući moju decu kako rastu, zaista shvatam da je jako važno naučiti da volimo sebe, upravo da bismo njima bili dobri. To je dobro osvestiti na vreme, mada, verujem da je to put kojim učimo da hodamo dok smo živi.
Intervju: Danka Grubačić
Foto: Irina Duplevskaya
Frizura: Gordana Antonijević
Šminka: Lena Kovačević
Mesto snimanja: Delice, Gospodar Jovanova 28
