Već deset godina Slaven Došlo prisutan je na regionalnoj glumačkoj sceni i za to vreme dao nam je neke sjajne uloge po kojima ga već, iako je još mlad, pamtimo. Zato je, kad god se pojavljuje u medijima povod nov i drugačiji, obično veoma zapažen, aktuelan i odnosi se na projekte o kojima vredi da se priča. Ovog puta, na prelasku dve kalendarske godine, Slaven je u žiži zbog sjajnih pozorišnih premijera u kojima je otišao stepenicu više u svojoj umetničkoj zrelosti – „Žene na ivici nervnog sloma“ koju igra u svom matičnom Pozorištu na Terazijama, te specifičnoj predstavi „Zatvaranje ljubavi“ postavljenoj na scenu Bitef teatra, ali i zbog prve srpske serije na streaming platformi HBO Max koja ima „miris i ukus“ nečeg najboljeg što smo do sada gledali kod nas. Iako su, zajedno sa nekim sjajnim filmovima čije ga premijere očekuju sledeće godine, ovo dovoljni razlozi da profesionalno ispunjen isprati 2023. godinu, nama je bilo važno da i njega i publiku podsetimo na još jednu veliku stvar koja mu se ove godine dogodila u karijeri, a to je da je zvanično postao član Evropske filmske akademije, čuvene organizacije koja dodeljuje najveća evropska priznanja u oblasti filmske industrije. Dečko iz Sombora koji je definitvno, još od svoje prve filmske uloge, bio onaj koji obećava, u ovoj godini opravdao je sve šanse koje su mu pružene i pokazao da ćemo od njega tek gledati ono najbolje. I pored svega navedenog, zbog čega definitivno jeste i ponosan, i zahvalan, on će vam s većim žarom pričati o životu na Baliju na kojem je na zalasku ovog leta osetio dublji smisao svega što postoji i tada ćete shvatiti koliko je zaista autentičan.
INJornal: Već nekoliko godina unazad uz vaše ime možemo čuti „jedan od najtraženijih glumaca mlađe generacije”. Međutim, upravo zbog toga ne možemo vas predstaviti samo kao člana jednog pozorišta, iako je Pozorište na Terazijama vaše matično pozorište, niti kao filmskog glumca ili lice iz popularnih TV serija. Vi ste sve to po malo. Šta od toga vam najviše prija, ako bi trebalo da se vežete za jedan od ova tri medijuma?
– Najviše mi prija da radim sa pametnim ljudima sa kojima se razumem i sa kojima se osećam sigurno i prihvaćeno. Ako su ti kriterijumi ispunjeni, svejedno mi je koji je medijum u pitanju. Međutim, moram reći da baš volim pozorište i da mislim da ima nečega naročitog u tome kada izlaziš pred publiku i zajednički sa njima deliš taj trenutak i prostor. U vremenu kada je sve digitalno, ograničenja pozorišne scene su, na neki način, podsetnik da je i život nesavršen i da ponekad moramo da pristanemo na to. Pored toga, u pozorištu uvek znaš da li se na kraju poklanjaš punog srca i možeš li da gledaš publiku u oči ili to nije slučaj, a ako dovoljno dobro posmatraš, možeš i da shvatiš zašto si nezadovoljan, što je jako važno za razvoj svakog glumca. S druge strane, film ili serije imaju puno veći domet kod publike i mogu da prenesu neku poruku i ideju daleko snažnije i brže nego što je to slučaj sa pozorištem.
Najviše mi prija da radim sa pametnim ljudima sa kojima se razumem i pored kojih se osećam sigurno i prihvaćeno. Ako su ti kriterijumi ispunjeni, svejedno mi je da li je u pitanju pozorišna predstava, film ili serija
INJornal: Ne znam kako vam to uspeva, ali sa vama uvek ima više od jednog povoda za intervju. Onaj koji je nama bio važan ovog puta, a čini nam se da je nepravedno prošao nezapaženo, jeste vest da ste ove godine, sa još nekolicinom kolega iz Srbije, postali član Evropske filmske akademije. Čast, potvrda kvaliteta ili obaveza?
– Mislim da je i jedno, i drugo i treće. Čast je naći se na spisku sa Borisom Isakovićem i Jasnom Đuričić u bilo kom kontekstu. Potvrda je da su neki filmovi koji su bili deo evropskih festivala, a koji su kod nas uglavnom prošli dosta nezapaženo, postali deo evropske umetničke scene, a da sam se ja očigledno u njima dovoljno dobro snašao. Obaveza jeste toliko koliko u meni postoji osećanje odgovornosti kad god sam u kadru ili na sceni. Ono osećanje odgovornosti prema priči i publici i produbljivanju sopstvenih zanatskih i emotivnih kapaciteta.
INJournal: Vaša biografija koja stoji na IMDB bazi podataka odaje utisak nekog ko ima sve razloge da bude zadovoljan svojom karijerom. Jeste li sada svesni koliko je bila velika stvar dobiti glavne uloge u dva odlična filma odmah po završetku studija, dobiti i neke nagrade, naći se u Kanu, Berlinu…?
– Svestan sam da su to stvarno bili specijalni trenuci na mom putu. Međutim, ništa u ovom poslu ne traje večno i sad sam svestan i toga koliko mladim glumcima, a i glumcima generalno, u Srbiji fale dobar agent i menadžer sa kojim će se konsultovati o svojoj karijeri i birati projekte čiji će biti deo, pogotovo ako su na početku imali takve sjajne prilike kao što se ispostavilo u mom slučaju.
INJournal: Poslednja u IMDB stavkama je serija „Deca zla“, prva naša serija na HBO platformi, kako kažu, bolja od skoro svih do sada viđenih kod nas. Šta je to toliko bolje kod ove serije i kako vam je u toj sjajnoj podeli zapao lik Milana?
– Za početak, u pitanju je sam roman, tj. priča po kojoj je rađena serija, a koja je iskrena, duboka, koja ne zazire od osetljivih tema i vrlo dobro poznaje ljudsku psihologiju. Taj roman su Katarina Mitrović i Bojan Vuletić preveli u podjednako dinamičan i jasan scenario. Zatim su tu sjajni filmski kreativci – Ivan Stefanović i Vladimir Tagić, režiseri koji su, u dogovoru sa direktorom fotografije Ivanom Kostićem, izgradili ceo jedan vizuelni svet u kom se ta priča odigrava, uz, naravno, dodatno kostimografa, scenografa i svu ostalu ekipu. Napominjem ovo jer često zaboravljamo da kvalitet serije podjednako zavisi od njih koliko i od glumaca i da je svaki taj segment povezan. I onda su na taj teren izašli Radovan, Jovana, Milica, Zoran, Anica i svi drugi koji su svojom igrom oživeli tu jasnu, bolnu, istinitu i vrlo aktuelnu priču o ranama koje nikada ne zaceljuju i ciklusu zla kojem sve vreme svedočimo i koji se čini nezaustavljiv. To je ono što publika prepozna – istinitost, nešto što ih se tiče, a maštovitost izvedbe ih veže za ekran. Jako mi je drago što sam bio deo te ekipe i uvek bih voleo da radim sa tim ljudima.
Ekipa serije „Deca zla“ oživela je tu jasnu, bolnu, istinitu i vrlo aktuelnu priču o ranama koje nikada ne zaceljuju i ciklusu zla kojem sve vreme svedočimo
INJournal: Znate li na koliko projekata ste trenutno aktivno angažovani i kako taj svoj gust raspored držite pod kontrolom? Jednom ste rekli da kada vam ujutru zazvoni sat prvo što pomislite je – gde sam zakasnio?
– Trenutno, pored repertoara koji igram u pozorištu, radim jednu novu predstavu u pozorištu Madlenianum. U pitanju je čuveni mjuzikl „Company“, jedna duhovita priča o pitanju smisla u konzumerističkom svetu. U tom smislu, taj konzumerizam dobro se nadovezuje i na ostatak mog odgovora. Mislim da ljudi, generalno, previše rade (smeh), pa tako i ja. U našem poslu je dodatno zbunjujuće to što se dešavaju trenuci kada, prosto, ne možete sve da uklopite u raspored i to vam ide na živce, a onda dolaze periodi kada niste toliko zaposleni i to vam, opet, ide na živce i pitate se kako je moguće da vam sad nedostaje onaj haos. Godinama pokušavam da uklopim i poslovne, i privatne obaveze, i zdrav život, i prijatelje i porodicu, i trenutke osame i nikako da pronađem taj savršeni recept. Ali pomaže mi to što sam, u međuvremenu, počeo da pristajem na nesavršenosti jednog običnog ljudskog života.
INJournal: Vi ste neko ko kao influenser i popularna ličnost ima i obaveze vezane za poslovne saradnje van svoje osnovne profesije. Doživljavate li uređivanje svog Instagram profila kao obavezu ili kao zadovoljstvo?
– To mi je baš bila tema za razmišljanje u nekom proteklom periodu. Mislim da ljudima nije do kraja jasno koliko vremena konzumira proces pravljenja jedne predstave. Ono što je još zanimljivije jeste činjenica da je taj proces ekonomski potpuno neisplativ kada se uporedi sa angažmanom na društvenim mrežama, što dosta govori o svima nama. Pre svega, o tome koliko je naše vrednovanje usmereno isključivo na stvari koje služe svrsi i ne preispituju previše udobnost naših uobičajenih nastojanja, te stoga, niti su bolna, niti oslobađajuća. Iako nije da je sav sadržaj takav. Ali to je neka druga tema. Da se vratim na stvar – kada sam u pozorišnom procesu, pored toga što mi život uopšte ne liči na Instagram glamur, toliko vremena mi odlazi na stvaranje predstave, da mi nekada Instagram bude stvarno naporan. Da ne spominjemo da je pravljenje zanimljivog sadržaja na društvenim mrežama takođe celodnevni posao, koliko god to nekome nerazumljivo i nesuvislo zvučalo. Međutim, uz dobru organizaciju, i razumne saradnike, sve se da postići.
INJournal: Ono što nam odmah upada u oči jeste vaš novi „robijaški“ vizuelni identitet kojim ste nas nedavno iznenadili, ali za koji mnogi kažu da vam odlično stoji. Koji je to film zbog koga ste tako drastično promenili imidž?
– U pitanju je film hrvatske rediteljke Ivone Juke koji je, za sada, pod naslovom „Stranci u noći“. Ivona je jedna neverovatno darovita, požrtvovana i brzomisleća žena. Prošli smo celu epopeju spremanja tog filma zajedno i jako me zanima konačni rezultat. Ali, evo, prošlo je već neko vreme i, kao što možete da vidite na slikama, nisam više „robijaš“.
INJournal: Kada je reč o pozorištu, najaktuelniji je vaš angažman u predstavi Pozorišta na Terazijama „Žene na ivici nervnog sloma“ u režiji Nebojše Bradića. Čime je to nespretni zavodnik Karlos, koga igrate u ovoj crnohumornoj komediji rađenoj po istoimenom filmu Pedra Almodovara, kupio publiku?
– Ovo je možda prvi mjuzikl u kom sam do kraja shvatio koje su to zakonitosti mjuzikla i zašto je on, ukoliko se dobro igra, zapravo, jako zahtevan. U mjuzklu glumac mora da igra podignuto, sa jasnim odnosom i u najpreciznijem mogućem tajmingu, a to je naročito značajno ukoliko je još u pitanju i Almodovar. Karlos je neko ko se nije sakrio iza svojih bolnih iskustava kako bi sebe zaštitio od neprijatnosti, već se usuđuje da ide dalje i to je ono zbog čega publika navija za njega. Ok, pored toga što je najmiliji, požrtvovan, pažljiv i do ušiju zaljubljen Španac.
INJournal: Bradić je rekao da je ovo svojevrsna oda ženskim sposobnostima da opstanu u svetu koji nije naklonjen ženama. Šta mislite, šta je to što danas čini da svaka od nas svoju svakodnevicu živi na toj nekoj tankoj ivici „pucanja“?
– Pa, za početak, verovanje da su kućni poslovi – ženski poslovi, a onda i, na primer, činjenica da iako se čak kaže „posao“, to niko ne smatra pravim poslom, već nekom podrazumevanom obavezom kojom žena treba da se bavi. Onda, možda to što žena, pored tog „lažnog“ posla, još i „zapravo“ radi, i još dodatno rađa, pa se, dalje, najviše i brine za tu decu. Možda i to što, dok šeta ulicom, ne mora obavezno da se oseća sigurnom jer neki ljudi misle da je žena uvek rapoložena da se stavi u neki seksualni kontekst. A konačno i to što smo mi muškarci, uglavnom, u potrazi za novom „mamom“, pa se, pored svojih emotivnih potreba, brine i za partnerove. A možda i zbog situacije u kojoj se kao ljudska vrsta nalazimo, a u kojoj je sve brzo, nema mnogo empatije i konstantno slušamo priče koje za posledicu imaju strah.
INJournal: Nepodeljenu pažnju izativa i duodrama „Zatvaranje ljubavi“ koju igrate sa koleginicom Majom Šušom, takođe sveže postavljen pozorišni komad u Bitef teatru. Ovo je nešto potpuno drugačije od predstava u kojima smo navikli da vas vidimo kako igrate i pevate i daleko je od komercijalnog repertora. Na šta ste mislili kada ste rekli da je ovo najzahtevniji izazov sa kojim ste se ikad suočili?
– To je tekst koji smo mi odavno želeli da postavimo, jer je neverovatno dobar portret odnosa muškarca i žene ili, zapravo, bilo koje dve osobe u situaciji kada se dešava raskid. Šta rade ljudi koji su toliko vremena proveli zajedno da je jedini svet koji poznaju zajednički svet i šta im to ostaje kada ga napuste? Pored toga što je to tema koja komunicira sa svakim i koju svi imamo, bar delimično, u svom iskustvu, sam tekst je u formi dva monologa koji imaju oko dvadesetpet strana i zbog toga je još zahtevnije izvesti tako nešto. Samo da 40 minuta govorite na sceni u kontinuitetu dovoljno je zahtevno, a ne još i da vam se sve to vreme razdire utroba. Zato kažem da je to nešto najzahtevnije što sam ikada radio.
Čini mi se da ljubavni odnosi ne ostavljaju mnogo prostora za jednosmislena značenja. U njima je sve i jedno i drugo. Zar nisu ljubav i mržnja različiti stepeni istog?
INJournal: Mnogo je poruka u ovoj predstavi, neke su i dvosmislene, ostavljate ih publici da ih tumači… Koja je najvažnija?
– Čini mi se da ljubavni odnosi ne ostavljaju mnogo prostora za jednosmislena značenja. Sve je i jedno i drugo. Zar nisu ljubav i mržnja različiti stepeni istog? Nema tu mnogo pameti, osim želje da se život podeli sa nekim ili, pak, da prestane da bude tako. Ovde je on onaj koji ostavlja i on ostavlja jer jednostavno oseća da je to „nešto“ odletelo, nema ga, prosto je više ne voli i njegovo telo se više ne uključuje u taj odnos na način na koji je ranije bilo uključeno. On ima hiljadu razloga, ali najveći je upravo to. Ona ima hiljadu razloga da se ne slaže sa njim i, u suštini, je podjednako u pravu, ali „ko je u pravu“ nije jezik ljubavi. Možda je „poruka“ ono najosnovnije, a što su oni pokušali da učine tek kada je već kasno za to – da ljudi komuniciraju otvoreno i dovoljno poznaju sebe da bi znali šta žele da kažu. Možda da je to bio slučaj likovi iz predstave ne bi imali potrebu da na kraju govore po četrdeset minuta.
INJournal: Čini li se i vama, kao mnogima koji su pogledali ovu predstavu, da je zaista (pre)tanka granica između ljubavi i mržnje, da svaka partnerska veza može postati naša soba za mučenje?
– Mržnja bez ljubavi ne postoji. Da nekoga nismo voleli, ne bismo mogli ni da osećamo mržnju prema njemu.
INJournal: Deluje da vas privlači ekperimentisanje sa žanrovima i formama u pozorištu. Gde su u tom smislu granice do kojih ste spremni da idete?
– Postoji toliko pozorišnih predstava na koje se retko, ili nikad ne oslanjamo da mislim da smo, zapravo, dosta nemaštoviti kada je reč o pozorištu. Imam i sam neke ideje, koje će, nadam se, jednom dobiti dovoljno vremena i tišine da se „rode“ na pozornici.
INournal: Prošle godine završili ste snimanje trećeg dela filmske trilogije reditelja Stevana Filipovića koja se, nakon filmova „Pored mene“ i „Pored tebe“, završava akciono-avanturističkim spektaklom „Pored nas“. Osim najave blokbaster spektakla, mediji su snimanje ovog filma pratili i naslovima poput onog – Slaven Došlo ponovo u ulozi koja ga je proslavila. Kakav odnos imate danas prema svom liku u toj trilogiji koji vas je, kako kažu, proslavio?
– Gledao sam neke delove „Pored nas“ i stvarno deluje spektakularno. Jedva čekam da vidim kako izgleda ceo film. Lazar je uloga koju sam radio u idealnim okolnostima – vrlo dobro pripremljen, okružen ljudima koje poznajem i volim i vođen od strane ljudi koji znaju šta žele od mene i na koji način da mi to objasne. Ima onih uloga što vam bude neprijatno dok gledate sebe kako ih tumačite, a ima i onih koje gledate lako i poverujete da je to neki lik koji postoji nezavisno od vas. Lazar je bio ovo drugo. Zahvalan sam što mi je to bio početak karijere iako mi je, u ovim balkanskim uslovima, napravilo i poneki problem.
INJournal: Jednom ste, pretpostavljam karikirano, rekli da su vas nakon uloge Lazara zvali za sve gej uloge koje bi se pojavile u nekom scenariju. Jeste li se, evo, skoro deceniju kasnije „oslobodili“ tih površnih glumačkih kategorizacija?
– Nisam se oslobodio, valjda ljudi počnu da vas doživljavaju na taj način. Međutim, zovu me i za drugačije uloge, kao što je ona u seriji „Branilac“ na koju sam zaista ponosan.
Zahvalan sam što mi je uloga Lazara iz filma „Pored mene“ obeležila početak karijere iako mi je, u ovim balkanskim uslovima, napravila i poneki problem
INJournal: Koliko vas je generalno, profesionalno, sazrevanje u prethodnih desetak godina promenilo kao glumca? Da li se zaista s protokom vremena postaje sve bolji glumac?
– Pre bih rekao da bolje počinjete da kapirate neke stvari, a stvari koje su vas nekad potresale deluju vam manje dramatično. Dopuštate sebi da se više igrate, čak i po cenu da se desi greška.
INJournal: Imali ste iskustva da se nađete u užem izboru na kastinzima u inostranstvu za neke velike produkcije poput Netfliksa. Šta kažete sebi kada ne dobijete ulogu?
– Nije da mi bude naročito milo zbog toga, iako unapred mogu da pretpostavim koju ulogu ću dobiti, a koju ne. Uglavnom se pozabavim i time šta sam mogao bolje da uradim i onda pristanem na to da se sve dešava u svoje vreme i da sve ide svojim tokom.
INJournal: Pretpostavljam da je 35 dana života na Baliju prethodne jeseni nesumnjivo jedna od onih stvari koja vam je obeležila ovu godinu. Koliko vas je taj boravak tamo promenio u nekom suštinskom duhovnom i ljudskom smislu?
– Meni je boravak na Baliju samo bio potvrda da ipak na ovom svetu postoji mesto na kom možeš da daneš dušom i da, prosto, budeš kakav god zeliš i uživaš u aktivnostima, hrani i opijajućoj lepoti predela. To je posve drugačiji život. Naravno, pitanje je koliko tu ima toga što ja dolazim kao turista, pa imam i vremena da uživam u svim tim lepotama koje ostrvo nudi. Ali, ne radi se o lepoti prizora, već o unutrašnjoj lepoti zajednice koja nije zaboravila na osmeh, zahvalnost, skromnost i empatiju.
INJournal: Za ljude na Baliju rekli ste – srećni su. Kako to sreća izgleda uživo? Da li je ona ista u Beogradu ili vašem rodnom Somboru, kao i na Maldivima ili Baliju?
– Za Maldive ne znam, a nisam siguran ni da li ću saznati jer, koliko sam čuo, suština je hotel i lepa slika sa plaže. Zapravo, preterujem, voleo bih da ležim na Maldivima. Slušao sam neke pametne i kompetentne ljude koji su čitav svoj život proveli izučavajući pojam sreće i oni kažu da se ona, na prvom mestu, odnosi na istinsku poveznost i smislene odnose sa ljudima. To je ono što me je na Baliju opčinilo. Oni su svi jedna velika zajednica i lokalno stanovništvo je, svojom dobrotom, gomilu stranaca navelo, odnosno naučilo da žive u skladu sa njima. Mi u našem društvu imamo slične vrednosti. Valjda se na to misli kada se kaže „srpski domaćin“. Ipak, čini mi se da nas je ta trka za egzistencijom i konstantan osećaj nedostatka, kao i zatupljivanje, stalno insistiranje na podelama i sistemsko zastrašivanje, udaljilo od lakoće povezivanja sa drugima pa, samim tim, i od sreće.
Slušao sam neke pametne i kompetentne ljude koji su čitav svoj život proveli izučavajući pojam sreće i oni kažu da se ona, na prvom mestu, odnosi na istinsku poveznost i smislene odnose sa ljudima. To je upravo ono što me je opčinilo tokom boravka na Baliju
INJournal: Ko vas sreće na ulici, u kraju ili lokalnom kafiću, zna da je vaš verni saputnik u svim situacijama, pa čak i na snimanjima, pas Ljubica. Šta je Ljubica donela u vaš život, na čemu ste joj zahvalni?
– Ma Ljubica je boginja! Kada bi ljudi bili sposobni makar za neki deo te ljubavi, poverenja i odanosti, svet bi bio bolje mesto.
INJournal: Sada je već svima poznato da sjajno pevate i da super đuskate. Ali malo ko zna da ste samouki gitarista, bubnjar i di-džej. Ovo su sve novine za „vašu dušu“ ili se to tajno pripremate za neku ulogu za koju još ne znamo?
– Bubnjar još nisam postao, iako pokušavam da razumem kako se svira „handpan“, što jeste nalik na bubanj. Di-džejing sam želeo da savladam, jer imam neke ideje za organizaciju zanimljivih žurki koje želim da pokrenem na beogradskoj clubbing sceni. To su sve stvari za „moju dušu“ i nemaju veze ni sa jednom ulogom.
INJournal: Šta sebi, a šta svetu oko sebe želite u 2024?
– Joj, želim da više razumem šta zaista želim u određenom trenutku i da više radim stvari koje me raduju i pokreću. Želim da nađem način da istovremeno težim nečemu novom i budem zadovoljan ovim što postoji. Želim da konačno kupim stan i da ostanem okružen ljudima koji me prihvataju, tolerišu i vole. Svetu želim da se sabere, prestane da se bavi glupostima i nauči ponovo da voli.
Intervju: Danka Grubačić (@dankagrubacic)
Foto: Vladimir Nićiforović (@niciphotovski)
Staling: Anja Nešić (@anjanesic)
Garderoba: Boss (@boss), Movem Fashion (@movemfashion)
Mesto snimanja: Jet Set, Svetogorska 17 (@jetset.belgrade)
Kolači: Slađa i Zdravko, Mike Alasa 46 (@sladjaizdravko)
