Kad nedelju dana posle finala „Survivora“ radite intervju sa pobednicom Tijanom Tićom Jeremić, prva misao vam je – pitaću je sve ono što su mi prijatelji i poznanici rekli da ih zanima o „životu blizu reke Čavon“. Potom primetite da su joj koža i kosa negoveni, kao da nije tri meseca provela u divljini i da je „dominikanska preplanulsot“ počela polako da bledi. Samo brojni ožiljci na nogama pokazuju da je iza nje mnogo pređenih poligona, a posle sat-dva razgovora i fotografisanja shvatite zašto je baš ona „jedina preživela“
INJournal: Da li si se privikla na civilizaciju?
– I dalje ne mogu da se naviknem na normalno spavanje. Pretpostavljam da je za to zaslužna i euforija, koja je još uvek prisutna. Čudno mi je što spavam na dušeku, što imam jastuk, što ležem u znatno drugačije vreme… Tamo smo navikli da zaspimo oko osam, jer sunce zađe oko šest, a ustajali smo oko osam. Takav smo utisak imali, jer nismo znali koliko je tačno sati. Neobično mi je i kad treba da se istuširam, jer smo na ostrvu navikli da se higijena održava ulaskom u more.
INJournal: Takmičari su neretko govorili da „smrde“, jer se nisu kupali, a svakodnevno ste bili u vodi.
– Pre nego što smo otišli, mislila sam da ćemo posle sedam dana smrdeti jedni drugima, ali nije bilo tako. Čak ni stvari nisu imale neprijatan miris, mada su se teško sušile zbog visokog procenta vlage.
INJournal: Kako si prenela pehar, jer bi se na carini video?
– Prenosili su ga „iz ruke u ruku“ Mitar i Voja, za koje se znalo da su ispali.
INJournal: Kad si bila u Dominikani, sigurno si sebi obećavala da ćeš nešto uraditi čim dođeš u Beograd. Šta je to bilo?
– Jela sam sutlijaš. I kad se završilo finale uzela sam pirinač, samo što sam u njega dodala kikiriki puter. Pirinač sam i ranije obožavala, a sada još više. Između finala i polaska kući imali smo tri slobodna dana, koja smo zajedno proveli. Svi koji su ranije ispali hranu su bukvalno „tamanili“, a Stefan i ja smo jeli vrlo umereno. Uopšte nisam imala napade gladi. Utisak da možeš da otvoriš frižider i uzmeš nešto ako si gladan, eliminiše psihički pritisak. Kada hrane nema i nemaš pojma kada ćeš je dobiti, pa ona konačno stigne, sve bi odjednom natrpao u želudac.
INJournal: Zar ti ne bude muka?
– Bude, ali nema veze. To je ono „da bog da mi preselo, ali sve mi dajte“.
Jako su mi nedostajali roditelji, sestre i dečko, ali nisam razmišljala šta se napolju dešava. Bila sam sigurna da će biti ponosni, jer sam otišla da ostvarim svoj san
INJournal: Šta ti je od hrane najviše falilo?
– Slatkiši, pogotovo čokoladni. Kad bismo dobilli nešto slatko, to je bio čizkejk od marakuje ili kolačići od urme. Sve je to lepo, ali nije „ono pravo“ ako ne sadrži čokoladu. Jedva sam čekala da jedem „nutelu“. Drago mi je što se moj odnos prema hrani znatno popravio dok sam bila u Survivoru. Prethodno bi me ljudi gledali pitajući sa kako je moguće da jedem kao mećava.
INJournal: I prvog dana Survivora si bila vitka.
– Svi smo mislili da smo zgodni, ali nije bilo baš tako. Izgleda da smo imali popriličan višak kilograma. Kad smo se vratili, bili smo na sličnoj kilaži kao kad smo polazili, samo što su nam tela drugačije izgledala.
INJournal: Milenijalcima je život skoro nezamisliv bez tehnologije. Da li si imala „apstinencijalnu“ krizu bez telefona?
– Onog momenta kada sam ga predala zaboravila sam na njega. Ni jednog trenutka mi nije falio. Sada skoro da ga ne ispuštam iz ruku, jer treba odgovoriti na mnoštvo poruka i okačiti veliki broj fotografija, ali kad prođe euforija nameravam da sve to svedem na mnogo manju meru.
INJournal: Da li si, dok si bila u Dominikani, razmišljala – šta li će, dok me budu gledali, reći mama, tata, seste, dečko?
– Jako su mi nedostajali, ali nisam razmišljala šta se napolju dešava. Bila sam sigurna da će biti ponosni, jer sam otišla da ostvarim svoj san. Nisam pretpostavljala da ljudi prate Survivor u tolikoj meri, pa mi je bio šok kad sam se vratila.
INJournal: Komentari na društvenim mrežama „daju krila“, ali i nerviraju. Da li si ih čitala?
– Kad smo se vratili odgledali smo nekoliko epizoda Survivora. Skupila bi se ekipa iz plemena, pa bismo tokom gledanja ulazili u tviter, da vidimo šta se pisalo. Nismo prestajali da se smejemo.
INJournal: Ko je bio u toj ekipi?
– Ljudi koji su mi najdraži i s kojima sam i tamo bila najbliža. To su Uroš, Voja, Kaća, Vesna i Anđela, a pridružila nam se i Matea, koja je s nama provela par dana.
Onog momenta kada sam predala mobilni telefon, zaboravila sam na njega. Nije mi falio ni jednog trenutka tokom takmičenja
INJournal: Šalili smo se što ste svi, po ko zna koliko puta, ponavljali „kliknuli“ i „povezali se“ i „dali smo 120 posto sebe“.
– Tamo smo toliko međusobno upućeni, da usvajamo reči i fraze koje je izgovorio onaj kraj tebe. Kad nemaš kontakst s bilo kime sa strane, rečnik ti osiromaši. S druge strane, sama pitanja su tako koncipirana, da nismo imali mnogo mogućnosti za maštovite odgovore.
INJournal: Prošle sezone su sve takmičarke izgubile menstruaciju. Da li je tako bilo i sada?
– Sve smo dobile ciklus tokom prvih par dana, a posle ni jedna osim mene, koja sam bila fenomen sezone. Dobila sam pred početak individualnih igara.
INJournal: Očigledno ti ni to nije bio problem na poligonu?
– Ne, apsolutno. Od početka je postojao jasan cilj i ničemu nisam dozvolila da me omete.
INJournal: Produkcija ti je dala nagradu, a čime ćeš ti sebe častiti za pobedu?
– Putovanjem. Prvo nameravam da odem na planinu, na par dana, a kasnije na more. Meni nikad dosta putovanja.
INJournal: Da li nameravaš da, poput Nađe Erić i Anje Andrejić, postaneš influenserka, pa da te plaćaju da putuješ?
– U to treba uložiti dosta truda, ali ću dati sve od sebe da u tome uspem.
Intervju: Brankica Treskavica
Stajling: Anja Nešić
Garderoba: Fashion&Friends
