Njegovi prijatelji kažu da „sve što dotakne pretvori u zlato“, a on tvrdi da je zahvaljujući psihoterapiji shvatio da mu je jedino važno da u svakom trenutku bude srećan, ispunjen i u miru. Ako ste već pogledali novu domaću seriju Šetnja sa lavom, koja se prikazuje na HBO Maxu, verovatno Vladimira Nićiforovića znate kroz ulogu Sajbera – ozbiljno dobrog hakera koji je opljačkao mnoge banke. Međutim, ovaj talentovani umetnik ujedno je i osnivač i kreativni direktor brenda „Ivica i majica“, a u poslednjih nekoliko godina i jedan od najboljih domaćih fotografa koji uveliko radi i van granica naše zemlje.
Životni put našeg sagovornika u mnogim segmetima je uzbudljiviji od života zatvorenika čiji lik tumači u seriji, a u iskrenom razgovoru otkrio nam je sve najzanimljivije detalje iz svoje biografije.
INJournal: Kažite nam nešto o novoj seriji Šetnja sa lavom i vašoj ulozi.
– U pitanju je topla romantična drama sa elementima komedije koja pomalo ima francuski vajb. Što se tiče moje uloge, igram hakera koji je ukrao silne novce od banaka, a iako se to ne vidi u seriji, izmaštao sam da je sav taj novac dao u humanitarne svrhe. On je osobenjak i introvertan lik pa sam u dogovoru sa rediteljem odlučio da promenim lični opis zbog čega me mnogi nisu prepoznali. Naime, ofarbao sam se i promenio frizuru, a čak sam išao i na tretman keratinom da bi mi se ispravila kosa. Inače, ovo mi je prva značajna uloga u nekoj seriji tako da mi je čitav taj proces bio jako zabavan, ali i veoma važan.
Glavnu ulogu u tome da zavolim glumu imao je moj razredni Milorad Šerbedžija. Bio sam jako nemirno dete i on je prvi shvatio da bi kroz glumu mogao da kanališem svoju energiju
INJournal: Iako vas ljudi uglavnom znaju kao osnivača brenda „Ivica i majica“, vi ste po profesiji glumac. Kada ste se zainteresovali za tu umetnost?
– Glavnu ulogu u tome da zavolim glumu imao je moj razredni Milorad Šerbedžija. Bio sam jako nemirno dete i on je prvi shvatio da bi kroz glumu mogao da kanališem svoju energiju. U nekom šestom-sedmom razredu doneo je meni i mojim roditeljima flajer iz Dadova, potom je otišao sa mnom na audiciju i dolazio je kasnije na sve javne časove. Uvek volim da naglasim da je njegovo zalaganje bilo od presudnog značaja da izađem na pravi put jer sam mogao da odem u raznim pravcima.
Zahvaljujući njemu, godinama sam išao u Dadov, ali bez ikakvih očekivanja da ću ikada upisati akademiju. Međutim, nakon završene srednje škole izašao sam na prijemni u Novom Sadu i ušao u uži krug što je za mene bio verovatno najveći šok u životu. Iako sam nakon toga planirao da upišem Poljoprivredni fakultet u septembarskom roku jer su svi prijemni u junskom roku bili gotovi, ubrzo sam čuo da Vlada Jeftović prima klasu u Banja Luci. Odlučio sam da se prijavim i prošao sam. To je ujedno bila i najbolja odluka u mom životu jer je taj period studiranja u Banja Luci, gde sam i radio u pozorištu, bio jedan od najlepših u mom životu.
INJournal: Kako je izgledao vaš život nakon što ste se vratili u Beograd?
– Bilo je jako teško jer nisam znao ljude u svojoj branši, a po prirodi nisam nametljiv. Osim toga, bio sam jako loš na audicijama. To je bio period kada je moje samopouzdanja bilo veoma nisko i kada nisam umeo da pokažem šta znam tako da prirodno nisam ni dobijao šansu. Potom sam počeo da organizujem različite pozorišne trupe sa prijateljima što je bilo jako lepo, ali od toga nije moglo da se živi, a ja sam već imao nekih 26-27 godina. Pošto je to bilo vreme kada su mnogi iz mog društva imali svoje male brendove došao sam na ideju da osnujem „Ivicu i majicu“. Nisam imao ni dinara i u čitav posao sam ušao sa pozajmljenih 150 evra. Međutim, tada na tržištu nije postojalo ništa slično i taj posao je bukvalno planuo. Naravno, imao sam veliku pomoć prijatelja i brend ambasadora odnosno poznatih ličnosti koje su nosile moje majice, na čemu sam im jako zahvalan. U međuvremenu sam završio i studije modnog dizajna, ali me je životni put odveo na neku drugu stranu tako da već dve godine ne stižem da odbranim diplomski koji sam pritom i napisao.
Kada sam pokretao brend „Ivica i majica“ nisam imao ni dinara i u čitav posao sam ušao sa pozajmljenih 150 evra. Međutim, tada na tržištu nije postojalo ništa slično i to je bukvalno planu
INJournal: Kako danas funkcioniše brend „Ivica i majica“?
– Danas imam osam zaposlenih, a ja sam i dalje kreativni direktor. Verovatno bi moglo da bude i bolje da sam više posvećen tom poslu. Moji saradnici me stalno nagovaraju da se više „dajem“ brendu, međutim, ja moram da težim ka tome da budem srećan zato i radim toliko stvari.
INJournal: Jeste li kroz rad na promociji brenda „Ivica i majica“ zavoleli fotografiju?
– Ne, fotografijom sam odlučio da se bavim nakon što sam se preselio u Pariz jer se ona nametnula kao idealno rešenje u situaciji kada sam bio u zemlji čiji jezik ne govorim.
INJournal: Zbog čega ste se preselili u Pariz?
– Spletom okolnosti. Naime, tamo mi je bilo neko društvo, a ja sam sa drugaricom otišao kolima sa namerom da ostanemo 10-ak dana. Međutim, desila se korona i nekoliko dana kasnije sve je bilo zatvoreno. Ostao sam zatvoren u Parizu četiri meseca tokom kojih sam shvatio da želim da živim tamo. Kada sam razmišljao šta bih mogao da radim, a da ne moram da govorim francuski, fotografija se nametnula kao super rešenje jer sam prethodno završio i neki kurs za istu. U to vreme se i Tamara Kalinić preselila u Pariz pa sam odlučio da joj pišem i da joj predložim da počnemo da sarađujemo. Ispostavilo se da je i njoj trebao tim u Francuskoj tako da smo počeli da radimo zajedno. Zahvaljujući Tamari, moje prvo fotografisanje bio je za Dior, a drugo za Pradu.
Fotografijom sam počeo da se bavim kad sam se preselio u Pariz gde sam imao jako lepu saradnju sa Tamarom Kalinić. Zahvaljujući njoj, moje prvo fotografisanje bilo je za Dior, a drugo za Pradu
INJournal: Jeste li odmah osetili strast prema fotografiji kakvu imate danas?
– Od prvog dana. Sećam se da noćima nisam spavao kako bih učio da editujem slike, završio sam razne kurseve za obradu fotografija i bio sam posvećen tome svim svojim bićem. Naime, fotografija obuhvata sve stvari koje ja volim – modu, glumu, režiju, emocije… Pre toga je gluma bila moja najveća ljubav. Doduše, i danas je, ali je fotografija prva stvar koja je došla u ravni sa glumom.
INJournal: Zbog čega ste se vratili u Beograd?
– Zbog uloge u seriji Šetnja sa lavom. Naime, dok sam bio u Francuskoj zvala me je producentkinja serije da se snimim za audiciju, ali sam to stalno odlagao pre svega iz straha da se ne ponadam da ću dobiti ulogu. Međutim, kada sam konačno snimio audiciju, to se dopalo reditelju Filipu Šoloviću i zvao me je na razgovor u Beograd. Kada smo se našli naš razgovor je tekao tako što sam ga ja bukvalno ubeđivao da mi ne da ulogu. Tačnije, on mi je rekao da mu se jako dopalo to što sam snimio, ali da se ne poznajemo i da nije siguran kako ću se snaći jer se danas jako brzo snima, a ja njemu da ga potpuno razumem da ne može da mi da ulogu. Međutim, ubrzo sam dobio poziv od producentkinje da sam ipak dobio ulogu i vratio sam se iz Pariza u Beograd. Nakon što sam snimio seriju Šetnja sa Lavom, dobio sam ulogu i u seriji Od jutra do sutra, koja se snimala čitavih godinu dana što je bilo divno iskustvo.
Kroz psihoterapiju sam shvatio da meni uspeh i priznanja ne znače mnogo već da mi je pre svega važno da u sadašnjem trenutku budem srećan, ispunjen i u miru. Ego mi je potpuno po strani, što nije uvek dobro, ali meni prija
INJournal: Međutim, nedavno ste dobili fotografski angažman o kome verovatno sve vaše kolege maštaju.
– Tako je. Krajem meseca idem u Ameriku i narednih godinu dana ću putovati po svetu i fotografisati, ali za sada ne mogu da govorim o tom poslu. Iako je sve zvanično, ne želim da pričam o tome dok ne počnem da radim i dok ne vidim kako ću se snaći. Jako sam uzbuđen, noćima ne spavam i verujem da će mi to iskustvo biti veoma značajno u životu.
INJournal: Imate li velike planove? Da li nekad zamišljate kako biste voleli da izgleda vaš život za pet ili 10 godina?
– Kad vratim film unazad, shvatam da su mi se otvorile mnoge stvari za koje nisam ni sanjao da će se otvoriti tako da puštam da me život nosi. Naravno, postoje želje, a trenutno bih jako voleo da budem art direktor u nekom velikom modnom magazinu ili brendu. Međutim, veliko je pitanje gde će me život odvesti. Kroz psihoterapiju sam shvatio da meni uspeh i priznanja ne znače mnogo već da mi je pre svega važno da u sadašnjem trenutku budem srećan, ispunjen i u miru. Ego mi je potpuno po strani, što nije uvek dobro, ali meni prija.
Intervju: Ivana Nikolić
Foto: Ivana Savić (@objektivana)
