Ovo su tri nove knjige regionalnih spisateljica koje donose različite poglede na savremeno iskustvo, ali istu potrebu da se stvari imenuju onakvim kakve zaista jesu
Jesen je doba kada prirodno usporavamo tempo i tražimo priče koje nas podsećaju na dubinu svakodnevnog života — one koje se čitaju brzo, ali ostaju dugo u mislima. U sezoni kada se vraćamo knjigama, regionalna književnost ponovo dokazuje svoju snagu: autorke sa našeg prostora pišu otvoreno, savremeno i precizno o emocijama, odnosima i onim trenucima koji nas čine ljudima. Ove jeseni izdvojile su se tri knjige koje me nisu samo oduševile stilom, već i podsetile koliko je važno slušati autentične ženske glasove koji govore bez kalkulacije i straha.
PROČITAJTE: Ovo su savremene spisateljice čije se knjige uvek nalaze na našoj reading listi
NOVE KNJIGE REGIONALNIH SPISATELJICA
Igračka-plačka Hane Piščević, Crveni kofer Lane Bastašić i Toni Rumene Bužarovske različite su po tonu i formi, ali povezuje ih isto osećanje — iskrenost, britkost i sposobnost da u nekoliko rečenica uhvate ono što i sami osećamo, ali retko umemo da izrazimo.
IGRAČKA-PLAČKA (Hana Piščević)
Ovo je roman o prijateljstvu, identitetu i granicama između bliskosti i samouništenja kojim Hana Piščević potvrđuje da u domaćoj književnosti postoji nova generacija spisateljica koje umeju da pišu bez suzdržanosti i filtera. Roman prati Savinu i Luču, dve prijateljice koje odrastaju zajedno, gradeći odnos istovremeno nežan i destruktivan.
Piščević piše o odrastanju, ženskom iskustvu, telu i osećaju krivice, bez uljepšavanja i moralizovanja. Njene rečenice su kratke, precizne i bolno iskrene zbog čega nas teraju da zastanemo i prepoznamo delove sopstvene nesigurnosti.
Igračka-plačka je roman o tome koliko su granice između ljubavi i samopovređivanja tanke, i kako nas prijateljstvo može oblikovati jednako snažno kao i svaka ljubavna veza.
Zašto mi se dopada: zato što nudi sirovu, savremenu i neudobnu istinu o tome kako odrastamo i postajemo žene u svetu koji od nas stalno traži da budemo nešto drugo.
CRVENI KOFER (Lana Bastašić)
Nakon uspeha romana Uhvati zeca i zbirke priča Mliječni zubi, Lana Bastašić se vraća u intimniji i introspektivniji prostor pa Crveni kofer nije roman u klasičnom smislu, već svojevrsni dnevnik napisan tokom njenog boravka u Cirihu. U njemu piše o životu u inostranstvu, o pisanju, o samoći i o stalnom traganju za domom koji više nije mesto, već osećaj.
Ovo je knjiga koja se ne čita zbog zapleta, već zbog atmosfere: svaka stranica deluje kao beleška nastala u trenutku potpunog prisustva. Bastašić uspeva da od svakodnevice napravi književnost i da u tišini i prolaznosti pronađe smisao.
Zašto mi se dopada: jer podseća da introspekcija nije slabost, već snaga, i da je ponekad najveći luksuz iskreno progovoriti o sopstvenim mislima.
TONI (Rumena Bužarovska)
U svom prvom romanu, Rumena Bužarovska ostaje verna svom prepoznatljivom tonu: britkom humoru, ironiji i preciznom seciranju svakodnevice. Ovog puta, fokus premešta na muškog protagonistu — Tonija, četrdesetogodišnjaka koji pokušava da pronađe smisao, ljubav i samopouzdanje, ali ne uspeva da prepozna sopstvenu odgovornost za sopstveni život. Kroz njega, Bužarovska ocrtava širi portret balkanske muškosti, pasivnosti i lažne moralnosti, nudeći istovremeno i suptilan komentar o patrijarhalnom obrascu koji oblikuje i muškarce i žene.
Toni je roman koji se čita s lakoćom, ali ostavlja gorak ukus — jer ispod humora leži duboka tuga, a ispod ironije — istina.
Zašto mi se dopada: jer pokazuje da se društvena kritika može ispričati kroz humor, i da istinska književnost ne mora da bude teška da bi bila važna.
Tekst: Ivana Nikolić
Naslovna fotografija: @keziacook
Foto: Instagram, Promo
