Posle gotovo dve godine, Božo Vrećo vraća se pred beogradsku publiku koncertom u mts Dvorani, zakazanim za 28. novembar, na kojem će još jednom otvoriti prostor za emocije koje se teško mogu opisati rečima, ali se kroz muziku prepoznaju bez mnogo objašnjenja. Njegov umetnički izraz odavno prevazilazi granice tradicionalnog sevdaha, spajajući nasleđe, eksperiment i ličnu poetiku u zvuk koji istovremeno nosi snagu prošlosti i slobodu nečeg sasvim novog. Za Vreću je muzika mnogo više od izvođenja pesama: ona je način da oslušne sebe, razume svet i sa publikom podeli ono najintimnije, bez straha od ranjivosti. Upravo se u toj otvorenosti krije i posebnost njegovih nastupa, koji se često pretvaraju u intenzivna emotivna iskustva, podjednako obeležena setom, zanosom i osećajem oslobađanja.
U razgovoru za INJournal, Božo Vrećo govori o promenama koje donose vreme i putovanja, slobodi umetničkog izraza, ljubavi kao životnoj misiji i onome što bi voleo da publika ponese sa sobom kada se svetla mts Dvorane ugase.
INJournal: Od vašeg poslednjeg nastupa u Beogradu prošle su skoro dve godine. Kada danas pogledate sebe, svoj život i stvaralaštvo, šta se u vama najviše promenilo u tom periodu, a šta je ostalo nepromenjeno?
– Strpljenje i intenzitet voljenja. Što je svet glasniji i utopljeniji u kakofoniju, to se ja više identifikujem sa tišinom, infrazvucima i iz toga puštam svoje kreativno i duhovno korenje. Veoma je važno ostati dosledno svoj, koncizno usmeren na svoj cilj bez distrakcija i čuti u svemu oko nas i u nama impuls rezonantnosti sa prirodom. Ta frekventnost me usmerava da budem još inovativniji i zreliji u dosegu umetničkog opusa i htenja.
Putovanja su me menjala i svaki put obogate moja čula i dosege, inspirišu me i nadahnjuju. Beležim sve i pretvaram u rime, zvuci me svakodnevno danonoćno okružuju i u svemu čujem pesmu. Sve mi preslikava i oslikava ritmičnu formu u kojoj mogu biti u svom mikrosvetu, poput bezbrižnog maštovitog deteta, jer umetnik mora ostati najprije dete da bi stvarao nesputano i bez straha sve ono što mu je zagonetno i vođeno ljubavlju srca.
INJournal: Beograd opisujete kao grad za koji vas vezuju najdublje ljubavi i kojem uvek pevate punim srcem. Šta ovaj grad ima, a što ne pronalazite nigde drugde? Postoji li nešto što svaki put iznova doživite kada se vratite njegovoj publici?
– Postoji. Beograd drugačije miriše, ima nešto u tom njegovom vekovnom vazduhu što me potpuno obuzme i iznova izabere kao suđenika i hroničara. Poetu.
Nešto nedokučivo intimno i posvećeno, to je prostor velikih tajni, misterija, neverovatne prošlosti i položaja na kome energetski osećam jaku i intenzivnu pulsaciju koja u meni preobražava sve moje emotivne sfere. Beograd me voli a ja ga obožavam. Ta publika je izvorište i vrelo najiskrenije ljubavi koju kroz epohe dozivam i prizovem na svakom koncertu, u toj posebnoj belini i davanju koje preraste u katarzičan kosmos najdubljeg sevdaha i derta.
Beogradska publika je izvorište i vrelo najiskrenije ljubavi koju kroz epohe dozivam i prizovem na svakom koncertu, u toj posebnoj belini i davanju koje preraste u katarzičan kosmos najdubljeg sevdaha i derta
INJournal: U najavi beogradskog koncerta govorite o intimnim pričama i pesmama koje publika doživljava duboko lično. Da li se vremenom promenio način na koji delite svoju intimu sa publikom? Postoji li nešto što danas kroz muziku možete da izrazite, a što ranije niste umeli ili želeli?
– I dalje je smelost voleti najveća vrlina i najveći kamen koji nosimo. Vremenom ne postaje lakše, živeti ljubav je misionarstvo ma što da se dešava oko nas i u nama , ostati dosledno posvećeni misiji je zadatak.
Kroz muziku čini mi se da iz godine u godinu pratim sebe iznutra, kako se osećam, kako gledam na svet i koliko zapravo levitiram iznad sveg što može da me na bilo koji način zbuni, dekoncentriše i dezorjentiše. Muzika koju čujem, pišem i volim je moj kompas. I kad se izgubim i pomislim da sam sam, nikad nisam, Bog Ljubavi je sa mnom.
INJournal: Najavili ste da za ovu jesen pripremate EP materijal koji će se značajno razlikovati od vašeg dosadašnjeg rada. Šta vas je inspirisalo da krenete u tom pravcu i koliko će taj novi zvuk iznenaditi publiku koja već dobro poznaje vaš umetnički izraz?
– Umetnost mora da iznenađuje i da se pretače, spaja i ima bezbroj pravaca kojima teče. Poput planinskih reka, koje slobodno i neukrotivo teku svojim tokom i pronalaze puteve na sve strane sveta. Tako je i sa mnom i mojom muzikom. Treba mi mantrična preobrazba koja je i dalje karasevdah, koja je i dalje metafizika, koja je i dalje vatra, al balkanska vatra koja nas pomiče, koja deluje omamljujuće senzualno na nas u tom vrtlogu pokreta i prepeva koji se pamte i nose lakoću i izvesnu dozu nečega mistično-apstraktnog, u tih nekoliko reči sa etno svadbenim i ceremonijalnim melodijama koje nose i moderno ruho ali isto tako ulaze u modus nekog sverodnog identiteta i dualnosti mene samog kroz epohe.
Pitam se ponekad gde pripadam, gde još trebam biti, gde je to moje mesto i na kraju opet i iznova dođem do istog alhemijskog odgovora da tamo gde jesam tu sam i da tamo gde trebam biti, biću
INJournal: Ako pripremate novo poglavlje vašeg umetničkog puta, kako biste opisali poglavlje života u kojem se trenutno nalazite? Koje pitanje sebi danas najčešće postavljate, a na koje još nemate odgovor?
– Zahvalnost i proces prihvatanja da za sve postoji trenutak. Taj trenutak jeste ekvivalent svestranoj zainteresovanosti za sreću. Koliko malo nam treba za istu i koliko to malo jeste najvrednije zrno koje retki pronalaze.
Pitam se ponekad gde pripadam, gde još trebam biti, gde je to moje mesto i na kraju opet i iznova dođem do istog alhemijskog odgovora da tamo gde jesam tu sam i da tamo gde trebam biti, biću. To mi daje mir i moje misli usmerava onda na važnu i jaku stvaralačku energiju koja je neutaživa, nesputana i poput elektriciteta. To je energija koja nema neprestano tvori reč, a ona je ona od koje sve polazi i sve počiva. Sveta reč. Formula. Simbol.
INJournal: Često govorite o muzici kao prostoru u kojem granice gube smisao. Ipak, svaka tradicija nosi sopstvenu istoriju i identitet. Kako pronalazite ravnotežu između poštovanja nasleđa sevdaha i potrebe da ga menjate, preispitujete i vodite u nepoznatom pravcu?
– Sloboda je u umetnosti potcenjena, ona je na pijedestalu i bez nje nema ni rizika koji dovodi do genijalnih i nesvakidašnjih oblika i formi. Sevdah je za mene od početka smela dualna preobrazba, oslobođeni medij koji ne prati ograničenja i kalupe. Neverovatna je cela ta fuzija koja ignorira žanrovsku podelu jer tek tada muzika poprima i opet oživljava kao Harmonium emocija, melodija i tekstova. Sve tek tada postaje celina, sve tek tada postaje Zvuk od koga sve zavisi.
INJournal: Na koncertu u mts Dvorani nastupićete sa sedam muzičara iz Grčke, Turske i Nemačke. Šta se događa kada se različite muzičke tradicije i senzibiliteti susretnu na istoj sceni? Da li vas takve saradnje više vode ka unapred zamišljenom zvuku ili vas podstiču da krenete u pravcu koji niste mogli da predvidite?
– Inspirišu me, pored eksperimentalne muzike koja mi je od detinjstva znana i bliska meni je tradicionalna muzika sveta a posebno Balkana, prioritet i moja najveća ljubav. Sigurno da jazz takođe utiče na moje vizure i konačno izvedbe i improvizacije ali to je nadasve magičan momenat u kome put se sam nazire i otvara, muzika je ta koja vodi i struji, na nama je da je pratimo i još važnije udahnemo i živimo kroz nju. To i činim svo ovo vreme.
Sebi s početka karijere danas bi porucio da sam ponosan koliko ponosno nosi ljubav, jer ona je najjača, najčišća i poput najtišeg blagoslova. Rekao bih mu da se ne plaši ničega jer Bog ga čuva i uvek će
INJournal: Vaša muzika često se povezuje sa katarzom, ali katarza podrazumeva i suočavanje sa onim što nije lako. Da li se i vama dešava da vas neka pesma, tokom izvođenja, odvede do emocije za koju niste bili spremni?
– Svaki put, od suza do ushićenja, nadnaravne radosti i neprebola. Od najdublje tuge do božanske ljubavi koja ne pozna granice i mere. Tome se prepustim jer bez toga ne bih bio istinit i dosledan da je prenesem i na druge a to je poenta, izgovoriti i otpevati vašu ličnu Istinu, vašu bol i vašu ljubav koja ne jenjava i ne prestaje, ne bledi i ne isčezava. Ona je konstanta.
INJournal: Kada biste danas mogli da se obratite Boži Vreći s početka solo karijere, šta biste mu rekli? Postoji li nešto što biste voleli da je tada znao o uspehu, ljudima ili sopstvenom putu?
– Da sam ponosan koliko ponosno nosi ljubav, jer ona je najjača, najčišća i poput najtišeg blagoslova. Čovek ljubavi zaista može sve. I preboleti i odoleti, i nadrasti i ponovno oživeti. Rekao bih mu da se ne plaši ničega jer Bog ga čuva i uvek će.
INJournal: Kada se završi koncert 28. novembra, šta biste voleli da publika ponese sa sobom iz mts Dvorane – ne kao uspomenu na koncert, već kao osećaj koji će ostati sa njom i narednih dana?
– Neka ponesu te ljubavi moje, jer zato sam tu. Da je čuju, osete, prepoznaju, zagrle i ponesu kao zrno pšenice iz koga izraste život, onaj njihov, onaj dosanjani. I vide to sveto zlatno polje u klasu po kojem se ne hodi, već lebdi nad njim, kao u snu…
Intervju: Ivana Nikolić
Naslovna fotografija: Sanela Babić
Foto: Sanela Babić, Privatna arhiva
