Influenserka Ana Bugarin provela je sa suprugom Lukom medeni mesec u Japanu, a nama je otkrila zbog čega je ovo putovanje za nju bilo neponovljivo iskustvo
Influenserka i fotografkinja Ana Bugarin, poznata pod nadimkom petit_diable_noir, kroz svoj rad već godinama na društvenim mrežama gradi prepoznatljiv vizuelni svet. Njeno putovanje u Japan, koje je zapravo bilo medeni mesec sa suprugom Lukom, mnogo je više od klasičnog turističkog obilaska. Ana je za INJournal otkrila da ovo bilo iskustvo koje je promenilo njenu percepciju i pogled na svakodnevicu. U nastavku pročitajte kako je izgledao Anin susret sa zemljom u kojoj se tradicija i moderna stapaju u savršen balans, zašto joj je Japan dopao i zbog čega će mu se, bez sumnje, ponovo vratiti.
INJournal: Zbog čega ste izabrali Japan kao destinaciju na kojoj ćete provesti medeni mesec?
– Japan je godinama bio broj jedan na mojoj wishlisti za putovanja, ali i Lukinoj. Tako da je bila laka odluka kuda na medeni mesec. Nakon 17 sati leta i samo 3 sata sna, Osaka je delovala kao neki paralelni univerzum. Milioni ljudi, svetleće i 3D reklame, glasna muzika koja dolazi iz svake prodavnice, mirisi hrane na svakom ćošku – zavrtelo mi se u glavi. Najbolja reč koja opisuje to prvo veče je overwhelming.
INJournal: Koja ste mesta obišli tokom putovanja?
– Putovanje smo započeli u Osaki, potom smo otišli u Kjoto. Između ova dva grada imali smo i jednodnevni izlet u Naru. Zatim, Hakone i za kraju smo, kao šlag na torti, ostavili Tokio. Osaka je buntovna, opuštena, glasna i sa najmanje pravila. Nara spokojna i mirna. Dovoljno je reći da je smatraju utočištem bogova i jelena. Kjoto sam doživela kao nešto misteriozno, prefinjeno, duhovno. Hakone, kao planinski gradić ispod Fudžija sa osvežavajućom i opuštajućom energijom. A Tokio – tu energiju je zaista teško opisati rečima. To je kao neka nevidljiva sila, kolektivna energija gde milioni ljudi poštuju ista nepisana pravila. Energija grada je intenzivna, a istovremeno opuštajuća. I na sve to, čini da se osećaš presrećno i da ti je sve potaman u životu.
INJournal: Koji grad je na vas ostavio najjači utisak?
– Kjoto. Tamo mi je ostalo srce. Toliku posvećenost estetici i miru nigde nisam videla. Tamo je sve do detalja osmišljeno sa nekom namerom. Sve ima smisla i zašto baš taj kamenčić ispred kuće stoji tu. Dok Osaka i Tokio imaju neku neverovatnu brzinu, Kjoto te uzemljuje. Mističan je. Tera te da usporiš i uživaš u svakom trenutku i detalju. Pokazuje da lepota nije u velikim stvarima, već malim detaljima. Neverovatno poštovanje prema svemu i svakome. Savršen spoj onoga što je čovek sagradio, a priroda stvorila. I ono što mi je najlepše od svega, što me je podsetio šta je to najvažnije na svetu – mir, tradicija i pažnja prema detaljima.
INJournal: Kako ste doživeli japansku hranu i gastronomiju?
– Japanska hrana je možda i broj jedan razlog zašto bih se vraćala iznova i iznova tamo. Nisu to samo fenomenalni ukusi, to je jedno neverovatno celokupno čulno iskustvo. Pored tog najboljeg na svetu, „umami“ petog ukusa koji ne umeš ni da objasniš, a esktremno je zadovoljavajuć, meni je tekstura njihove hrane ostavila ogroman utisak. Svaki zalogaj je apsolutno neočekivan. Od peciva kakvog u životu nisam okusila, istopi se i nestane onog trenutka kada ga zagrizeš, do neverovatne svežine svakog zalogaja, sve je vazdušasto i nestvarno. I sve se topi u ustima. Ono što me je posebno oduševilo je njihovo tradicionalno jelo Unagi no Kabayaki – jegulja u slatkoj glazuri koja se servira na pirinču. Spoj tih ukusa i teksture nisu sa ovog sveta.
INJournal: Da li vam je neko posebno iskustvo približilo japansku tradiciju?
– Dva dana koje smo proveli u Riokanu, tradicionalnom japanskom smeštaju u mestu Hakone. Tu smo mogli da osetimo i doživimo autentični japanski način života onako kako se praktikovao godinama. Kada uđeš u Riokan, odmah se izuješ i od tog momenta svuda šetaš u papučama. Potom dobiješ i kimono. Sobe su urađene u minimalističkom duhu. Tatami podovi – prostirke od presovane pirinčane slame koje imaju neki specifičan, umirujući miris. Tu su uvek i klizna vrata napravljena od drveta i papira. Ne spavaš na klasičnom krevetu, već na dušeku (futonu) direktno na podu. Ono što nam je bilo najzanimljivije jeste onsen, prirodni terminalni izvor bogat mineralima, a zagrejan vulkanskom aktivnošu. U Japanu to nije običan spa momenat već ritual pročišćenja, opuštanja i povezivanja sa prirodom. Postoje unutrašnji i spoljašnji. I postoje javni i privatni. Kako i dalje mnogi javni onseni ne dozvoljavaju ljude sa tetovažama, morala sam da izaberem privatnu opciju i iskustvo je neprocenjivo.
INJournal: Šta vas je najviše iznenadilo u ponašanju, rutini i svakodnevnim navikama Japanaca i da li postoji nešto iz toga što biste odmah uveli u svoj život nakon povratka?
– Neverovatno poštovanje prema svemu. Fokus na dobrobit zajednice, ne pojedinca. I neverovatna higijena i samodisciplina. Ne možete čuti nekog da priča telefonom u prevozu. U prevozu je uvek mir i tišina, niko nikog ne uznemirava. Nema kanti za smeće, ali nema nigde smeća, već nosiš u torbi dok ne stigneš kući i obavezno sortiraš sve. Svi strpljivo čekaju u redu. Svuda je ta neka „tiha disciplina“, ali ne kao da rade jer je to naređeno, već zato što sve poštuju. Oni smatraju da je čistoća prostora u kom boravimo direktno povezana sa čistoćom misli. I to je njima takođe odraz kulture i vaspitanja. Ono što bih volela da postoji i u našoj zemlji jeste da ne gleda svako sebe, već da nam svima bude cilj dobrobit zajednice. Dopada mi se i koncept „ne smetati nikome“ jer to toliko smanjuje stres na dnevnom nivou. Kao i koncept „jedan susret, jedan trenutak“ – svesnost da se ovaj trenutak nikada više neće ponoviti i da mu treba posvetiti punu pažnju. Šta god da radimo da budemo potpuno prisutni u tome, a ne da stalno žurimo ka sledećoj obavezi.
INJournal: Izdvojite tri stvari koje bi svako trebalo da doživi u Japanu?
– Noćenje u Riokanu i kupanje u onsenu. Izgubiti se u malim sporednim ulicama i večerati u izakayama. I verovali ili ne, 7-Eleven prodavnice (savršen primer japanske efikasnosti i usluge).
INJournal: Da li planirate da se vratite u Japan?
– Da, da i da. Put se nije još završio, a mi smo se pitali, ok kada ponovo możemo da dođemo? To je definitvno zemlja kojoj bi se iznova vraćala. A do narednog Japana, desiće se Amsterdam i jedan super koncert.
Intervju: Kristina Blagojević
Foto: Privatjna arhiva
