U domaće bioskope konačno je stigao film Razum i osećajnost sa Daisy Edgar-Jones i Esmom Creed-Miles, a evo zbog čega bi trebalo da ga pogledate
Više od tri decenije nakon što je adaptacija romana Jane Austen u režiji Anga Leeja postavila visoke standarde za ekranizacije književnih klasika, priča o sestrama Dashwood dobila je novo filmsko izdanje. Ovoga puta, rediteljka Georgia Oakley i scenaristkinja Diana Reid odlučile su se za suzdržaniji pristup, u kojem su romantični zanos i britki humor ustupili mesto tišim emocijama, psihološkoj napetosti i naturalističkom prikazu života na kraju 18. veka. U glavnim ulogama su Daisy Edgar-Jones i Esmé Creed-Miles, koje donose novu interpretaciju Elinor i Marianne Dashwood, junakinja čije se razlike ne ogledaju samo u karakterima već i u načinu na koji razumeju ljubav.
LJUBAV IZMEĐU RAZUMA I OSEĆANJA
U središtu priče su dve sestre koje, suočene s porodičnim gubitkom i finansijskom neizvesnošću, moraju da pronađu svoje mesto u društvu čija pravila ženama ostavljaju malo prostora za samostalno odlučivanje. Nakon smrti oca, Elinor, Marianne i njihova majka primorane su da napuste porodično imanje kada ono pripadne Johnu Dashwoodu, sinu iz prvog braka njihovog pokojnog supruga i oca. Preseljenje u skromnu kuću u Devonu označava početak novog poglavlja, u kojem se pitanja egzistencije prepliću s ljubavnim razočaranjima i očekivanjima koja okolina postavlja pred njih.
PROČITAJTE: Ovih pet serija su sve što vam je potrebno za jesenji solo date
Elinor je staložena, promišljena i sklona tome da sopstvena osećanja drži pod kontrolom, dok Marianne otvoreno iskazuje emocije i ne pristaje na ljubav koja ne odgovara njenim idealima. Njihove romantične priče dodatno naglašavaju razlike između njih. Elinor se zaljubljuje u Edwarda Ferrarsa, povučenog i dobrodušnog mladića koji ne uspeva da pronađe dovoljno hrabrosti da sledi sopstvena osećanja. Marianne, s druge strane, privlači šarmantni Willoughby, čija se romantična priroda ispostavlja kao manje pouzdana nego što je u početku delovalo. U međuvremenu, Colonel Brandon strpljivo čeka priliku da Marianne pokaže da ljubav ne mora uvek da bude burna da bi bila iskrena.
Upravo kroz ove odnose Jane Austen istražuje sukob između razuma i osećajnosti, ali i granice koje društvene konvencije postavljaju pred lične želje. Nova adaptacija ne odstupa bitno od glavnih događaja romana, ali u prvi plan stavlja njihove emotivne i fizičke posledice, pokazujući koliko je teško sačuvati dostojanstvo i slobodu izbora u svetu u kojem je brak često neraskidivo povezan s finansijskom sigurnošću.
ATMOSFERA ISPRED ROMANTIČNOG ZANOSA
Jedna od najupečatljivijih odlika filma jeste njegov vizuelni identitet. Georgia Oakley gradi svet u kojem priroda nije samo dekor već produžetak unutrašnjih stanja junakinja. Travnati predeli, vlažno lišće, šetnje kroz šumu i višednevna putovanja kočijama stvaraju utisak života koji je istovremeno romantičan i fizički zahtevan. Lepota engleskog sela nije idealizovana do mere da izbriše svakodnevne napore, baš kao što ni ljubav nije prikazana kao osećanje koje može da prevaziđe sve društvene prepreke.
Nasuprot otvorenim pejzažima Devona, londonski enterijeri odišu formalnošću i društvenim pravilima. Kontrast je vidljiv i u kostimima: iznošene bele haljine i razbarušene frizure sestara Dashwood razlikuju se od raskošnih enterijera i pažljivo oblikovanih frizura njihovih londonskih poznanika. Ova vizuelna podela dodatno naglašava razliku između spontanosti i društvenih očekivanja, kao i sve ono što junakinje moraju da potisnu kako bi se uklopile u svet koji od njih zahteva uzdržanost.
GLUMAČKA POSTAVA U NOVOM SVETLU
Daisy Edgar-Jones i George MacKay donose nežnu, prigušenu interpretaciju odnosa Elinor i Edwarda Ferrarsa. Njihova suzdržanost odgovara atmosferi filma, iako njihova romantična priča ne dobija uvek intenzitet koji bi je učinio posebno upečatljivom. Esmé Creed-Miles, međutim, uspeva da Marianne podari oštrinu, nemir i neposrednost. Njena junakinja deluje kao neko ko ne želi da pristane na kompromise koji bi je udaljili od sopstvenih uverenja, premda insistiranje na strasti i idealima povremeno čini lik manje složenim nego što bi mogao da bude.
Frank Dillane kao Willoughby jedan je od najupečatljivijih članova glumačke postave. Njegov lik istovremeno je šarmantan i nepouzdan, a iza privlačnosti se sve vreme nazire čovek čije namere nisu sasvim iskrene. Fiona Shaw kao Mrs Jennings unosi sasvim drugačiji ton u film. Direktna, radoznala i sklona ogovaranju, ona svaki put kada se pojavi podiže dinamiku priče i unosi dozu živosti u inače suzdržan svet filma.
Među neobičnijim izborima je i Eliot Sumner u ulozi Mr Palmera, dok Herbert Nordrum kao Colonel Brandon ostavlja manje ubedljiv utisak. Njegova interpretacija deluje izdvojeno iz ostatka glumačke postave, a odnos prema Marianne ne dobija dovoljno emotivne dubine da bi u potpunosti opravdao romantični značaj tog lika.
DA LI JE RAZUM NADJAČAO OSEĆAJNOST?
Najveća razlika između nove adaptacije i filma Anga Leeja iz 1995. godine nije u samoj priči, već u načinu na koji se ona pripoveda. Dok je ranija verzija, uz scenario Emme Thompson, uspešno spajala britki humor, romantični zanos i emotivni vrhunac, Georgia Oakley bira ozbiljniji i uzdržaniji ton. Njena verzija je vizuelno promišljena, atmosferična i psihološki usmerena, ali povremeno deluje kao da se previše oslanja na ozbiljnost, ostavljajući po strani duhovitost i lakoću koje su važan deo sveta Jane Austen.
Ipak, upravo u toj suzdržanosti leži i posebnost filma. Umesto da se takmiči s dobro poznatom adaptacijom, nova verzija pokušava da pronađe sopstveni ritam i da ljubavne dileme sestara Dashwood prikaže kroz prizmu unutrašnjih sukoba, društvenih ograničenja i neizvesnosti. Rezultat nije jednako snažan u svakom segmentu, ali pokazuje da poznata priča i dalje može da otvori prostor za drugačije tumačenje.
Tekst: Ivana Nikolić
Naslovna fotografija: IMDb
Foto: IMDb
