Pred objavljivanje svoje prve knjige i prvog albuma, Ivan Bosiljčić govori o umetnosti, porodici, putovanjima i novim kreativnim počecima
Postoje ljudi koji godinama pripadaju javnosti, a opet uspeju da sačuvaju jedan intimni, neispričani svet samo za sebe. Upravo takav utisak ostavlja Ivan Bosiljčić dok govori o svojoj prvoj knjizi „Naše priče“, triptihu sastavljenom od pesama, priča i bajki koje su nastajale tiho, tokom godina, između stvarnih putovanja i onih unutrašnjih, u kojima se traga za pitanjima smisla, ljubavi, bliskosti. Knjiga će se od sredine juna naći u knjižarama, sa velikom beogradskom promocijom, ali to nije jedino iznenađenje koje nam sprema za ovu godinu. Bosiljčić uveliko radi i na svom prvom albumu, a neke od tih pesama će prvi put pred publikom izvesti 3. oktobra u okviru nove sezone njegovog muzičko-poetskog autorskog projekta „Naše veče“.
Iako smo navikli da ga gledamo na velikim scenama, u pozorištu i na filmu, ovoga puta upoznajemo ga kroz drugačiju vrstu intimnosti — onu zapisanu na papiru. „Naše priče“ nisu samo zbirka tekstova, već svojevrsni dnevnik emocija, sećanja i doživljaja, lični književni prostor u kojem se ukrštaju pesnik, pripovedač i otac, ali i običan, svakodnevni čovek.
U razgovoru za naš portal, Ivan govori o pisanju, tremi pred objavljivanje prve knjige, muzici koja je od mladosti deo njegovog bića, ali i o životu u inostranstvu, koji je oblikovao njegov pogled na umetnost, pripadanje i dom.
INJournal: Ovog meseca u knjižare stiže vaša prva knjiga „Naše priče“. U kom trenutku je nastala ideja da se publici predstavite i kao pisac?
– Sve što je zapisano nastalo je spontano, bez ideje da će jednom postati knjiga, zato ovo i jeste triptih. Nekada su to bile pesme, nekada bajke za decu, a nekada priče. Nisam želeo da se naknadno disciplinujem i biram samo jednu formu, već sam stavio da sve bude zajedno. Na kraju, ako ovo bude moja jedina knjiga, neka to bude trag da sam probao od svega po malo da pišem.
INJournal: Posebno zanimljiv bio je proces kroz koji su nastale bajke, da li možete da nam ispričate nešto više o tome?
– Za razliku od pesama i priča, bajke nisam seo i pisao, već su nastajale tokom odrastanja moje ćerke Nine. Pošto je loše reagovala na nasilje koje postoji u klasičnim bajkama u kojima se redovno pojavljuju veštice ili vukovi, svake večeri pre spavanja izmišljao sam po jednu bajku na zadatu reč. Problem je nastao kada je jedne večeri tražila da joj ponovo ispričam bajku koju sam već pričao, jer sam shvatio da je se ne sećam. Zato sam rešio da ubuduće uključujem diktafon dok joj pričam, a kada sam nedavno ponovo preslušao sve te bajke, shvatio sam da su kvalitetne i da ih treba podeliti sa drugima. Ipak, treba naglasiti da ovo nije knjiga za decu. Teme kratkih priča su za odrasle, pesme su za zrele ljude, a bajke su za njihovu decu ili decu koju vole.
INJournal: Kako Nini, koja je sada već tinejdžerka, zvuče ove bajke?
– Bajke su nastale pre tačno 10 godina i rekao bih da su joj podjednako zanimljive, ali danas na njih reaguje malo sentimentalnije. Tada su to bile male lekcije pred san, jer se često dešavalo da obrađujemo neku problematiku koju je doneo taj dan, a danas na taj period gleda sa velikim sentimentom jer je svesna da je bliža svetu odraslih nego detinjstvu.
Za razliku od pesama i priča, bajke nisam seo i pisao, već su nastajale tokom odrastanja moje ćerke Nine. Pošto je loše reagovala na nasilje koje postoji u klasičnim bajkama u kojima se redovno pojavljuju veštice ili vukovi, svake večeri pre spavanja izmišljao sam po jednu bajku na zadatu reč
INJournal: Za razliku od bajki, priče i pesme ste zapisivali. Recite nam nešto više o tim segmentima knjige.
– Priče su dnevnički zapisi sa mojih putovanja o mojim bliskim ljudima. Pre nego što su ušle u knjigu, poslao sam im ih uz veliku strepnju da će možda reći: „Nemoj, molim te, da objavljuješ ovo“, posebno što to nisu ljudi iz javnog života niti iz sveta umetnosti. Međutim, svi su se složili da te priče budu deo knjige i čak su mi rekli da im slobodno navedem imena.
S druge strane, pesme su neka moja intenzivna osećanja. One takođe govore o bliskosti, ali iz drugog ugla. Volim da kažem da je pisanje pesme kao kada udahnete duboko i skočite u vodu. Koliko imate daha, toliko dugo se piše pesma. Za razliku od njih, priče su malo provetrenije. Simbolički rečeno, one nastaju kao kada izađete na terasu, nadišete se, gledate grad i imate sve vreme ovog sveta da ga opišete. Zato kažem da su pesme intenzivnije i jezgrovitije, što poezija po svojoj prirodi i jeste.
INJournal: Kao što smo već rekli, triptih se sastoji od priča, pesama i bajki. Šta vam je tokom procesa pisanja bilo najzahtevnije?
– Priče sam poslednje počeo da pišem. Bajke su nastajale spontano, a poeziju pišem još od srednje škole. U knjizi je jedna pesma koja je napisana još 1996. godine. Zove se „Čekam te“, a govori o strepnji da li ću ikada sresti srodnu dušu i šta će se desiti ako je ne dočekam ili ako prestanem da je čekam.
INJournal: Sećate li se kada ste tu pesmu prvi put pokazali svojoj srodnoj duši?
– Jelenu nisam osvajao pesmama, bio sam mnogo praktičniji, tako da sam joj pesmu prvi put pokazao mnogo godina kasnije, mislim da smo već imali i Ninu. Ona je odmah rekla da bi tu pesmu trebalo staviti u knjigu, međutim, u tom trenutku sam mislio da je to nešto samo moje i da je neću deliti sa svetom. Sada sam, ipak, odlučio da svoje zapise podelim sa drugima tako da oni više nisu samo moji već naši. Upravo zato je naziv triptiha „Naše priče“.
Poeziju pišem još od srednje škole pa je jedna od pesama iz knjige napisana još 1996. godine. Zove se „Čekam te“, a govori o strepnji da li ću ikada sresti srodnu dušu i šta će se desiti ako je ne dočekam ili ako prestanem da je čekam
INJournal: Iako ste dugo na javnoj sceni, sada se publici prvi put predstavljate kao pisac. Da li postoji određena doza treme zbog toga?
– Neko bi rekao da je nelogično imati tremu posle toliko godina na javnoj sceni, ali ovo je potpuno nova vrsta treme. Neobično je da u ovim godinama ulazim u potpuno novi svet. Taj svet bio mi je poznat iz ugla publike, odnosno čitaoca, ali nikada nisam bio sa ove strane knjige, što je jako uzbudljivo i dirljivo.
INJournal: Ko je prvi pročitao „Naše priče“?
– Knjigu sam istovremeno poslao na četiri adrese zato što mi je bilo bitno da saberem utiske od Jelene, od mojih prvih kreativnih saradnika i od lektora, a kako su svi imali samo pozitivne kritike, nije postojala dilema da li da objavim knjigu. Pre toga, nisam bio potpuno siguran da li ću uopšte objaviti ovaj triptih, ali njihova reakcija mi je dala vetar u leđa.
INJournal: Osim kao pisac, uskoro ćete se predstaviti publici i kao pevač. Odakle vi u muzičkim vodama na ovakav način?
– Muzika je moja davnašnja ljubav, koja se rodila još pre glume. Ja sam tokom odrastanja mislio da ću biti književnik ili muzičar. Međutim, pred kraj osnovne škole počeo sam da se bavim recitovanjem poezije i proglašen sam recitatorskim talentom, pa sam odlučio da odem na prijemni ispit za glumu. Ona je objedinila i muziku i moju ljubav prema literaturnom radu, ali i scenu i tu vrstu kontakata sa ljudima.
Ipak, muzika je uvek bila prisutna, jer od početka karijere radim u Pozorištu na Terazijama, a poslednjih 15 godina imam svoje koncerte, odnosno autorske „Naše večeri“ koje publika jako voli. Pošto sam shvatio da nemam nikakvu muzičku arhivu i zapise iz studija, poželeo sam da stanem ispred mikrofona i shvatio sam da je to moje prirodno okruženje. Radim sa Vojom Aralicom, našim poznatim muzičkim producentom, koji je dosta radio i u sferi filma i u sferi popularne muzike, a ceo proces me jako okrepljuje.
INJournal: Kakav će biti vaš prvi album?
– Volim da kažem da je to dobrim delom album istočne muzike. Zašto istočne? Zato što sam proteklih godina dosta radio u Rusiji, Ukrajini, Turskoj, imao sam mnogo kontakata sa Bliskim istokom gde sam upoznao neke izvanredne umetnike i čuo neku divnu muziku koja na čudan način korespondira sa nama, iako je zapadni muzički uticaj izuzetno jak na ovim prostorima. To me je inspirisalo da počnem da prevodim te tekstove, a tokom procesa sam shvatio da su to naše zajedničke teme i da mi stvarno pripadamo i zapadu i istoku. Kasnije sam počeo da pravim i prepeve i da pišem svoje tekstove na te melodije, a kada sam sve to pokazao pojedinim našim kompozitorima i tekstopiscima, oni su priložili neke svoje pesme koje su u istom duhu. Tako će na albumu biti i mojih autorskih pesama, ali i numera drugih autora.
Volim da kažem da će moj album biti u dobroj meri album istočne muzike. Zašto istočne? Zato što sam proteklih godina dosta radio u Rusiji, Ukrajini, Turskoj, imao sam mnogo kontakata sa Bliskim istokom gde sam upoznao neke izvanredne umetnike i čuo neku divnu muziku koja na čudan način korespondira sa nama
INJournal: Kada će publika imati priliku da čuje vaše prve pesme?
– Vrlo brzo. Pre mesec dana sam sa Mladenom Lukićem snimio duet „Ne kuni me, ne ruži me, majko“. U pitanju je pesma koja je obeležila njegovu karijeru, a koja je već godinama deo mog autorskog projekta „Naše veče“. Snimili smo i spot koji prvenstveno ima filmsku estetiku i koji je izazvao veliku pažnju.
INJournal: Kakav je osećaj stati pred publiku kao pevač?
– U celoj ovoj priči, ja sam prvenstveno glumac i mislim da je upravo to publici i najzanimljivije. Koliko god da su muzički i dramski svet slični, oni imaju odvojena pravila. Ono što glumci nude kada uđu u svet muzike jeste njihova perspektiva, baš kao što kada neki izvanredni muzičari uđu u svet teatra ili filma, daju svoju perspektivu. Jedino što je u obe varijante bitno jeste ostati autentičan, a meni se čini da je muzika koju sam pronašao i način na koji je osećam upravo to – autentičan.
INJournal: S obzirom na to da Jelena ima izvanredno muzičko iskustvo, kakav je bio njen komentar na muziku koju izvodite?
– Jelena je veliki poznavalac svih muzičkih žanrova i njoj je zanimljivo to što sam izabrao drugačiji pravac. Muzika koju izvodim zvuči kao neka naša zaboravljena muzika koja je sada ponovo oživela.
INJournal: Zbog čega ste odlučili da na ovaj način izađete iz zone komfora? Da li ste imali potrebu za promenom ili se sve desilo spontano?
– Uvek sam kroz karijeru bio na ivici zone komfora. U svaki novi projekat, posebno u pozorištu, ulazio sam u nešto drugačije, a u poslednje vreme to se dešavalo i na filmu i na televiziji. S druge strane, muzika i književnost su za mene poznat teren, ali sam dobio potrebu da tu svoju stranu pokažem svetu.
INJournal: Poslednjih godina ste dosta vremena provodili u inostranstvu, gde ste sve živeli?
– Najduže sam se zadržavao u Moskvi i Sankt Peterburgu, gde sam radio velike istorijske projekte. To je nešto što me je oduvek zanimalo, još od studentskih dana, a što sam ovde retko imao priliku da radim jer mi produkcijski nemamo uslove za tako velike i ozbiljne projekte. Najzanimljivije od svega je svakako bila biografska drama „Kazanova“ koju sam radio u Rusiji, a u kojoj igram Đakoma Kazanovu. Serija je inspirisana istinitim događajima jer su kao potka za scenario poslužili dnevnički zapisi Đakoma Kazanove, u kojima je napisao da je sredinom 18. veka, bežeći od Vatikana, Evrope, Venecije i dugovanja, otišao u Rusiju i tamo otkrio potpuno novi svet. Drugu tradiciju, drugačije žene, drugačije prijatelje. Bila mi je čast da su, pored toliko Rusa, izabrali mene da odigram glavnu ulogu, a kao razlog su naveli to da kao glumac sa naših prostora donosim mediteranski duh koji im je bio potreban.
Kratko sam živeo i u Kijevu, zatim u Istanbulu gde sam snimao rusko-tursku seriju „Janjičar“, u kojoj igram turskog sultana Mehmeda III. Najdalje što sam otišao bio je Dagestan, gde sam snimao seriju „Ruska žena“, o početku rata u Siriji. Veliki broj mojih zapisa nastao je upravo na tim putovanjima, u trenucima velike udaljenosti od kuće.
Život u inostranstvu me je naučio da više cenim svoju zemlju, jer sam imao priliku da dobro odmerim naš mentalitet i mogu vam reći da nosimo ozbiljnu vrednost i da tu vrednost treba da branimo
INJournal: Kako je došlo do toga da odete iz zemlje?
– Mislio sam da je već kasno za takav korak jer sam bio suprug i otac, a imao sam i veliki repertoar. Međutim, kako su moje kolege Miloš Biković, Nebojša Dugalić i Đorđe Marković već radili u Rusiji, njihovi agenti su me pozvali i ponudili mi ulogu, a kada se na taj način otvore vrata, mislim da nema prostora za „ne mogu“, već jednostavno uđete i zakoračite u nepoznato. Imao sam mesec dana da naučim jezik i da se spremim za ulogu i, eto, od tada nisam prestao da radim.
INJournal: Šta vam je donelo to iskustvo života u različitim delovima sveta?
– Svest o tome da se može raditi u inostranstvu i kad imaš porodicu i da putovanje ne znači uvek rastanak. Kao i da geografska udaljenost ne mora da znači i razdvojenost. Bili smo dosta dobro organizovani tako da su supruga i ćerka provodile mnogo vremena sa mnom, posebno u periodu dok Nina još nije pošla u školu, kada sam snimao u Sankt Peterburgu.
S druge strane, naučio sam da cenim više svoju zemlju, jer sam imao priliku da dobro odmerim naš mentalitet i mogu vam reći da nosimo ozbiljnu vrednost i da tu vrednost treba da branimo. Ne bi trebalo da patimo ni od kakvog kompleksa niže vrednosti jer smo po mnogo čemu jako visoko kotirani u odnosu na druge, ali bi trebalo da budemo svesni toga. Smatram da imamo da ponudimo ozbiljan kvalitet na koji treba da budemo ponosni i na koji treba da se oslonimo.
Intervju: Ivana Nikolić
Foto: Petar Đorđević
Stajling: Anja Nešić
Garderoba: Remiks (remiks.com)
Mesto snimanja: Moxy Belgrade Skadarlija, Bulevar despota Stefana 24
