Toksični odnosi koje smo gledali na filmskom platnu često su predstavljeni kao romantični ideal
Ljubavne priče oduvek su bile jedan od najjačih narativa filmske industrije. Gledajući filmove odrastali smo uz ideju da prava ljubav mora da bude intenzivna, dramatična i puna prepreka, jer ako je lako, onda verovatno „to nije to“. Međutim, ono što retko preispitujemo jeste činjenica da mnogi odnosi koje smo gledali u filmovima zapravo nisu romantični, već toksični. I što je još problematičnije, predstavljeni su kao ideal kojem treba težiti. Granica između ljubavi i disfunkcionalnosti često je zamagljena, a ono što bi u stvarnom životu bilo alarm, na ekranu postaje „hemija“.
PROČITAJTE: 10 romantičnih filmova koji će vam vratiti veru u ljubav nakon raskida
TOKSIČNI ODNOSI: OPSESIJA PREDSTAVLJENA KAO LJUBAV
Jedan od najčešćih obrazaca u filmovima jeste romantizacija opsesije. Likovi koji ne prihvataju „ne“ kao odgovor, koji prate, proveravaju ili kontrolišu drugu osobu, često su prikazani kao uporni, strastveni i duboko zaljubljeni. U filmovima The Twilight Sage, Edward konstantno nadgleda Bellu, donosi odluke umesto nje i kontroliše njeno okruženje, ali se to predstavlja kao zaštita i briga. Njegova potreba da je „sačuva“ zapravo briše njenu autonomiju, dok film tu dinamiku pakuje kao idealnu, sudbinsku ljubav. Sličan osećaj nalazimo i u filmu The Notebook, gde su stalne svađe, raskidi i emocionalni ispadi predstavljeni kao dokaz duboke povezanosti. U stvarnosti, takva dinamika više govori o nestabilnosti nego o ljubavi.
U oba slučaja, opsesija dobija romantičan filter i upravo tu nastaje problem. U stvarnosti, takvo ponašanje nema veze sa ljubavlju. Ono govori o potrebi za kontrolom i nesigurnosti, ali kada je upakovano u filmski narativ, lako ga je pogrešno protumačiti kao dokaz snažne emocije.
MANIPULACIJA KAO OSNOVA VEZE
Romantične komedije posebno su sklone tome da laži, igre i manipulaciju predstave kao bezazlene. Likovi ulaze u odnose sa skrivenim namerama, testiraju jedno drugo ili pokušavaju da „dokažu poentu“, a sve to uz humor i šarm. U filmu How to lose a guy in 10 days, odnos od samog početka nema nikakve veze sa iskrenom emocijom. Ona ulazi u vezu sa jasnim planom da ga otera kako bi napisala novinski tekst, dok on pokušava da dokaže da može da je zadrži bez obzira na sve. Ipak, film sve to pakuje kroz humor i hemiju, pa manipulisanje postaje deo „igre“, a ne ozbiljan problem u komunikaciji.
U filmu You’ve got mail, dvoje ljudi razvija blizak odnos putem anonimne online komunikacije, ne znajući da su u stvarnom životu poslovni rivali. Problem nastaje u trenutku kada Joe sazna da se dopisuje sa Kathleen, ali odluči da joj to ne otkrije, već nastavi da gradi njihov odnos iz pozicije u kojoj ima potpunu kontrolu nad informacijama. Iako film ovaj postupak na kraju predstavlja kao romantičan, kao da je sve to radio jer je „znao“ da su stvoreni jedno za drugo, u realnosti bi takva dinamika otvorila ozbiljno pitanje poverenja. Jer odnos koji počinje skrivanjem istine teško može da se smatra iskrenim, bez obzira na to koliko kraj delovao zadovoljavajuće.
Problem nastaje kada takvi obrasci postanu normalizovani. Kada poverenje postane sekundarno, a taktike i igre primarne, odnos prestaje da bude zdrav, bez obzira na to koliko delovao zabavno na ekranu. Ceo žanr romantičnih komedija često počiva upravo na neravnoteži i emocionalnoj manipulaciji, a ne na stvarnoj bliskosti.
VELIKE GESTE KAO ZAMENA ZA ODGOVORNOST
Koliko puta smo gledali isti scenario: greška, povreda, razočaranje, a zatim velika, dramatična gesta koja sve briše? U filmu Love actually, likovi svoje emocije izražavaju kroz grandiozne, filmske trenutke, poput čuvenih kartica sa porukama, koji dolaze kao vrhunac priče, bez stvarnog suočavanja sa posledicama. Slično tome, više odnosa u filmu funkcioniše po principu da je dovoljno priznati osećanja u pravom trenutku kako bi se sve prethodno izbrisalo. Time se stvara utisak da intenzitet emocije može da zameni odgovornost, dok stvarni problemi ostaju po strani.
Sličan obrazac vidimo i u filmu Pretty woman, gde kraj donosi klasičan „spasilački“ momenat, on dolazi po nju, ispunjava njenu fantaziju i time simbolično rešava njihov odnos. Ipak, iza tog gesta ostaje činjenica da je njihov odnos od početka bio zasnovan na novcu i neravnoteži moći, što film na kraju potpuno zanemaruje.
Filmovi nas uče da je dovoljno pojaviti se u poslednjem trenutku, izgovoriti prave reči ili napraviti spektakularan potez, i sve će biti oprošteno. U realnosti, odnosi ne funkcionišu tako. Odgovornost, promena i kontinuitet ne mogu da se zamene jednim gestom, ma koliko on bio romantično upakovan.
KONFLIKT KAO DEO STRASTI
Još jedna ideja koju smo usvojili jeste da ljubav mora da bude burna. Svađe, raskidi, pomirenja, sve to često se prikazuje kao dokaz jake veze. Naučili smo da tumačimo mir kao dosadu, a stabilnost kao manjak emocije. I tu dolazi do zamene teza, jer upravo su stabilnost i sigurnost osnova svakog zdravog odnosa.
U filmu Gone girl, brak je prikazan kao prostor u kojem ljubav odavno više nije tema, već kontrola, moć i manipulacija. Amy pažljivo konstruiše narativ u kojem je žrtva, dok Nick pokušava da održi sliku „normalnog“ braka, iako je emocionalno potpuno odsutan. Najzabrinjavajući deo nije sama manipulacija, već činjenica da odnos opstaje upravo zahvaljujući njoj. Umesto razlaza, likovi biraju da ostanu zajedno u sistemu koji funkcioniše na lažima i strahu. I tu film pravi najjaču paralelu sa stvarnim životom, ne kroz ekstrem, već kroz ideju da odnos može da opstane čak i kada više nema ničeg zdravog u njemu.
Problem sa ovim narativima nije u tome što postoje, već u tome što ih retko preispitujemo. Kada se isti obrasci ponavljaju kroz filmove, serije i popularnu kulturu, oni postaju deo kolektivnog očekivanja. Počinjemo da verujemo da ljubav treba da izgleda na određeni način, čak i kada nas to povređuje. Ljubav ne mora da bude komplikovana da bi bila vredna. Ne mora da boli da bi bila stvarna i „velika“. I sigurno ne mora da izgleda kao film da bi bila prava.
Tekst: Kristina Blagojević
Naslovna fotografija: IMDb
Foto: IMDb
