Anđelka Stević Žugić i Marko Janketić govore o dugogodišnjem prijateljstvu, poverenju koje su gradili još od studentskih dana i procesu rada na predstavi “Mrki, nisam ti ispričao”
Više od dve decenije nakon što su kao studenti glume delili svakodnevicu na novosadskoj akademiji, Anđelka Stević Žugić i Marko Janketić prvi put profesionalno ukrštaju senzibilitete. Njihov zajednički projekat, predstavu „Mrki, nisam ti ispričao“, teško je smestiti u klasične žanrovske okvire; to je scenski kolaž sećanja, muzike i poezije, posvećen Markovom ocu, velikanu jugoslovenskog glumišta Miši Janketiću.
Dok Anđelka iz rediteljske vizure kanališe Markovu energiju, on na sceni, uz pratnju virtuoznog Kurina trija, kroz muziku i stihove dešifruje sopstveno nasleđe. Rezultat je intimna retrospektiva koja izbegava zamke nostalgije i fokusira se na čistu emociju i scensko pročišćenje.
U razgovoru o prvoj saradnji, otkrivaju kako je nastao koncept koji povezuje emotivne melodije i vrhunsku poeziju i kako je jedna spontana ideja prerasla u posvetu u kojoj će se svako pomalo pronaći.
INJournal: Koliko dugo traje vaše prijateljstvo?
Marko: Upoznali smo se 2003. godine, kada smo upisali akademiju, što znači da se znamo pune 23 godine.
Anđelka: Više od pola života.
Marko: Tako je. Proveli smo četiri godine na studijama i nastavili da se družimo i nakon toga, ali je zanimljivo da nam je ovo prva saradnja posle fakulteta i to ovog puta nismo partneri kao glumci, već je Anđelka režirala predstavu koju sam posvetio svom ocu.
Marko: Zanimljivo da nam je ovo prva saradnja posle fakulteta i to ovog puta nismo partneri kao glumci, već je Anđelka režirala predstavu koju sam posvetio svom ocu.
INJournal: Marko, kakva je Anđelka bila za vreme studija?
Marko: Bila je veoma posvećena i vredna i oduvek je posedovala posebnu vrstu ženskog šarma. Imala je i određene krize samopouzdanja za koje se na kraju ispostavilo da su bile potpuno neopravdane. Uvek je bila dobar čovek i prijatelj, što je u našem poslu jako važno.
INJournal: Anđelka, a kakav je bio Marko?
Anđelka: Marko je oduvek bio osoba koju ne možete da ne primetite, ali ne zato što je nametljiv, već zato što poseduje specifičnu energiju. Uvek je bio drugačiji, ne samo na našoj klasi već i na celoj akademiji. Bio je kao neka loptica. Na primer, kada se pred ispit svi nešto koncentrišemo, on radi salto u farmerkama i kožnojjakni. S druge strane, bio je i ćutolog, pa kada svi nešto pričamo i raspravljamo, on samo sedne, ćuti i crta. Inače, jedna od stvari koju ljudi ne znaju o njemu jeste da jako dobro crta. Omiljena reč bila mu je „katarza“. Stalno je govorio: „Osetio sam katarzu“. I sada, u ovoj našoj predstavi, bilo je dosta tih katarzi.
Marko: To je tačno. U našem poslu, posebno u pozorištu, jako je važno da se desi neka katarza — jedno malo emotivno pročišćenje. Kada to doživimo na sceni, a pre svega kada publika to doživi, to su najvažniji trenuci.
Anđelka: Marko je oduvek bio osoba koju ne možete da ne primetite, ali ne zato što je nametljiv, već zato što poseduje specifičnu energiju. Uvek je bio drugačiji, ne samo na našoj klasi već i na celoj akademiji
INJournal: Po čemu pamtite period studija?
Anđelka: Bili smo jako kompaktna klasa. Niko se nije poznavao ranije, niko nije bio iz Novog Sada — tačnije, svi smo bili „od Dunava nadole“, tako da smo bili veoma upućeni jedni na druge. Iako imam milion asocijacija na taj period, nekako mi je jedan stan u Temerinskoj ulici, gde je troje naših kolega živelo sve četiri godine, prva stvar koje se setim kada se spomenu studije. Ako izuzmemo vreme koje smo provodili na akademiji, najviše smo se družili upravo u tom stanu. Bilo je tu toliko sedeljki, žurki, smeha, plača, planiranih i neplaniranih prespavavanja… Najviše fotografija sa studija imamo upravo odatle.
Marko: Period studija pamtim po svom osamostaljenju. Opšte je poznato da mi dečaci kasnije sazrevamo, tako da su nas koleginice sa klase čuvale kao da su nam starije sestre. Kada studirate glumu, po ceo dan provodite na predavanjima na akademiji i jako ste upućeni jedni na druge, tako da smo svi ostali bliski do danas. Čak i kada se desi da se neko vreme ne vidimo ili ne čujemo, kada se ponovo sretnemo, sve je isto kao tada.
Anđelka: Imamo i svoju grupu i kada se dopisujemo, zaista je sve isto kao dok smo bili na studijama. Inače, prošle godine smo se, posle dužeg vremena, ponovo svi okupili na Markovom venčanju. Bili smo za istim stolom sa našim partnerima i baš se sećam kako sam tada ponovo zaključila da su oko mene dobri ljudi. Nije važno ko se čime danas bavi, da li ima ili nema decu — nekako su svi ostali lepi u svojoj skromnosti, a drago mi je i što smo izabrali takve partnere.
INJournal: To je verovatno bio period kada niste mogli ni da pretpostavite da ćete jednog dana raditi ovakvu predstavu.
Anđelka: Ma kakvi, ja i sada ne verujem da je pristao na to. Ali uhvatila sam ga u nezgodnom trenutku. (smeh)
Marko: Ideja je zapravo potekla od Anđelkinog supruga, koji je producent predstave i koji me je pozvao da radimo zajedno. Onda se uključila i Anđelka i predložila da napravimo retrospektivu vezanu za mog oca, što je donekle bilo i logično, s obzirom na to koliko sam bio vezan za njega. Moram da priznam da sam u početku bio skeptičan jer je sve ovo veoma lično, međutim, Anđelka je dobar diplomata, pa me je polako „navlačila“.
INJournal: Koliko vam je čitav proces rada bio emotivan?
Marko: Bio je preemotivan jer je krajnje ličan. Ovo nije klasična predstava, nije ni monodrama — to je jedno moje i Mrkijevo veče.
Marko: Ideja za predstavu potekla je od Anđelkinog supruga, a onda se uključila i ona i predložila da napravimo retrospektivu vezanu za mog oca, što je donekle bilo i logično, s obzirom na to koliko sam bio vezan za njega
INJournal: Anđelka, kako ste došli na ideju da predstava bude o Miši?
Anđelka: Kada je moj suprug došao na ideju da spoji Kurina trio i Marka Janketića, pitao me je kako mi se to čini i meni je od početka ideja bila sjajna, jer znam koliko su oni vrsni muzičari, ali i kako Marko peva i kako doživljava muziku. Onda su oni počeli da rade, dok sam ja sve posmatrala sa strane. Ideja da predstava bude o Miši pala mi je spontano — nećete verovati — u slanoj sobi. Bilo je kišno prepodne, suprug i ja smo otišli u spa centar i desio se „blink“.
INJournal: Kako se dogodio taj „blink“?
Anđelka: Bila sam upućena u njihov rad i videla sam, prema poeziji koju Marko bira — Branko Miljković, Njegoš, Vito Nikolić, Dis, Momo Kapor — da je sve to link ka Miši. Iako je Marko vrhunski intelektualac i poznavalac poezije, znala sam da je to Mišino nasleđe. S druge strane, znala sam i šta sve Marko ume i koje talente nosi u sebi, a koje šira publika možda ne poznaje. Njegov scenski pokret i način na koji vlada svojim telom nije nešto što se često sreće. Da ne govorim o njegovoj muzikalnosti i osećaju za tajming.
Anđelka: Tokom ovog procesa sam naučila koliko je važno ne samo da reditelj zna šta hoće, već i da voli i da se divi osobi koja je na sceni, kako bi mogao da izvuče iz nje ono najbolje
INJournal: Da li je bilo izazovno biti u ulozi reditelja? Šta ste tokom tog procesa naučili?
Anđelka: Ne mogu da kažem da sam bila reditelj u pravom smislu te reči — Marku je više bilo potrebno da kroz ceo proces ima nekoga kome veruje i ko ima dobru nameru. Naučila sam koliko je važno ne samo da reditelj zna šta hoće, već i da voli i da se divi osobi koja je na sceni, kako bi mogao da izvuče iz nje ono najbolje. On je u ovom procesu imao ozbiljne dileme u vezi sa tim da li je u redu da se igra sećanjima na svog oca, a da ne govorimo o tome da se u predstavi pominje čitava njegova porodica, tako da nam je bilo najvažnije da pronađemo pravu meru. Mislim da smo na kraju uspeli da napravimo priču koja jeste njegova intimna, ali u kojoj će se svako pomalo pronaći.
INJournal: Šta vam je bilo najteže tokom rada na ovoj predstavi?
Marko: Dramaturgija je definitivno bila najteži deo posla, jer je sve te priče koje se dešavaju u različitim vremenskim okvirima trebalo uobličiti u smislenu celinu. Tu je najviše pomogao pisac Dejan Stojiljković, ali su svoje sugestije davali i Anđelka, Dušan Bulić i Nina Radojčić, i mislim da smo svi zajedno prirodno prepoznali trenutak kada smo došli do pravog teksta koji dalje nije trebalo dirati.
Anđelka: Osim dramatizacije, bilo je dosta situacija kada Marko dođe na probu pun inspiracije i krene da improvizuje, muzičari iz Kurina trija se oduševe i počnu da ga prate — i onda sve što smo prethodno radili padne u vodu i krećemo ispočetka. Sutradan pokušamo da ponovimo, ali se ispostavi da je to nemoguće jer je bio trenutak inspiracije.
Marko: Anđelka mi je bila ogromna pomoć i ulivala mi je sigurnost jer sam verovao njenim kriterijumima. Bilo je trenutaka kada sam preterivao sa improvizacijama, ali sam po njenom pogledu tačno znao da li sam na pravom putu.
INJournal: Kakva je Anđelka bila kao reditelj?
Marko: Odlična. Bila mi je ogromna pomoć i ulivala mi je sigurnost jer sam verovao njenim kriterijumima. Bilo je trenutaka kada sam preterivao sa improvizacijama, ali sam po njenom pogledu tačno znao da li sam na pravom putu.
INJournal: Kakvi su bili utisci sa premijere?
Marko: Pre same premijere imali smo kontrolnu generalnu probu na kojoj su bili naše kolege i prijatelji i njihovi utisci su nam bili veliki vetar u leđa.
Anđelka: Zadovoljna sam kako je prošla premijera. Mislim da je Marko vladao scenom kao da po ko zna koji put izvodi predstavu, iako znam da mu nije bilo lako jer su tu bili njegova porodica, prijatelji i kolege, koji su, s jedne strane, navijači, ali je odgovornost veća kada igrate pred njima.
INJournal: Marko, da li se predstava dopala članovima vaše porodice?
Marko: Jeste, predstava im je baš prijala. Delovala je terapeutski i na mene i na njih.
Anđelka: Predstava će se u Novom Sadu igrati 24. maja u Srpskom narodnom pozorištu, jer je to bio jedini datum koji su mogli da nam ponude. Ispostavilo se da je baš tog dana Mišin rođendan, a rođen je na Petrovaradinu
Gde publika u narednom periodu može da pogleda „Mrki, nisam ti ispričao“?
Marko: Osim u Beogradu, za sada imamo najavljena gostovanja u Čačku, Pančevu, Užicu i Novom Sadu.
Anđelka: Mala trivia — predstava će se u Novom Sadu igrati 24. maja u Srpskom narodnom pozorištu, jer je to bio jedini datum koji su mogli da nam ponude. Ispostavilo se da je baš tog dana Mišin rođendan, a rođen je na Petrovaradinu.
Marko: Što bi rekao Đorđe Balašević: „Neko to od gore vidi sve.“
Intervju: Ivana Nikolić
Foto: Ivana Savić
Stajling: Filip Karlo
Šminka: Marko Nikolić
Mesto snimanja: Hotel Flaneur, Njegoševa 16 (Zemun)
