Đavo nosi Pradu 2 donosi mračniji i realističniji pogled na svet mode i medija, gde nostalgija susreće digitalnu eru i gubitak uticaja tradicionalnih magazina
Ako u 2026. godini sanjate o poslu u velikom modnom magazinu sa štampanim izdanjem u Njujorku (ali i bilo kom drugom delu sveta), biće vam potrebno više od talenta, ambicije ili čak porodičnog bogatstva — vremeplov je praktično jedini način da tamo stignete. Istina, još uvek postoji mali broj relevantnih modnih magazina, ali njihov nekadašnji uticaj gotovo je nestao. To važi čak i za najrelevantniji među njima – Vogue, časopis kojima je inspirisan fiktivni Runway magazin u filmu Đavo nosi Pradu.
Svet magazina — i novinarstva uopšte — danas je znatno nestabilniji i osiromašeniji nego 2006. godine, kada je objavčljen prvi deo filma koji je, kroz lik Mirande Priestly (Meryl Streep) nemilosrdno ismevao dugogodišnju glavnu urednicu Voguea Annu Wintour i njoj slične. Danas magazini jedva da imaju značaj, a autoritativni urednici koji su nekada diktirali šta ćemo nositi — još manje. Kako onda izgleda nastavak u eri influensera, u kojoj tinejdžer sa TikTok nalogom može imati veći uticaj od legendarne urednice modnog časopisa?
ĐAVO NOSI PRADU 2: GORKI PRIKAZ REALNOSTI
Ispostavlja se da je Đavo nosi Pradu 2, uprkos manama, zapravo jednako dobar kao original. To ne znači nužno da ćete u njemu više uživati — ovo je prilično sumorna modna fantazija, film koji iskreno i bez ulepšavanja govori o stanju magazina i o tome kako to utiče na naš doživljaj mode danas.
PROČITAJTE: Zašto Gen Z sve češće bira takozvane „dosadne poslove“
Režiju ponovo potpisuje David Frankel, dok je scenario napisala Aline Brosh McKenna, po likovima koje je kreirala Lauren Weisberger. Film ima svoje slabosti: zaplet nema dovoljno tenzije, a likovi koji navodno brinu o ozbiljnom novinarstvu previše lako podležu čarima luksuznog njujorškog života koji realni novinari retko mogu da priušte. Ipak, u svemu tome postoji jedna prijatna, realistična melanholija.
Dok je prvi film bio fokusiran na cinične komentare, iscrpljene asistente i ekstravagantne modne kombinacije, nastavak ima drugačiji ton. Original nije zapravo voleo modu — prikazivao ju je kao nešto pomalo smešno. Novi film, međutim, ima više poštovanja prema modi, ali je i odlučniji da zaštiti ono najbolje u njoj. Još šire, postavlja pitanje šta znači živeti u svetu koji više juri sledeće uzbuđenje nego što teži lepoti.
Kao komedija, film vas možda neće nasmejati koliko biste očekivali — čak može izazvati blagu nelagodu, posebno ako vam je moda važna. Ali komedije nisu tu samo da zabave, već i da ukažu na istine koje je teško izgovoriti. Ovo je film koji je svestan da beleži kraj jedne ere — gotovo poput romana The Leopard, ali u svetu modnih magazina.
SVET KOJI VIŠE NE POSTOJI
U prvom filmu, Andy Sachs (Anne Hathaway) bila je ambiciozna, ali iscrpljena asistentkinja Mirande Priestly (Meryl Streep), urednice magazina Runway, inspirisanog Vogueom. Dve decenije kasnije, Andy je ostvarila svoj san i postala ozbiljna novinarka u fiktivnom listu New York Vanguard — samo da bi u trenutku kada treba da primi veliku nagradu saznala da je dobila otkaz, zajedno sa kolegama.
Posle godina borbe da izgradi ozbiljnu karijeru, ne planira povratak u površni, ali surovi svet Runwaya. Međutim, jedan poziv menja sve — a i posao joj je potreban. Kada se pojavi u redakciji, Miranda je dočekuje bez ikakvog oduševljenja, kao da joj je neko pokvario savršen trenutak. Pravi se čak i da je se ne seća. Njen verni saradnik Nigel (ponovo Stanley Tucci) itekako pamti — i uz prepoznatljiv sarkazam komentariše njen stil. Ipak, iza toga stoji međusobno poštovanje.
Runway je u problemu nakon skandala sa kompanijom Speed Fash, a Andy pokušava da pomogne — što, očekivano, prvo stvari dodatno komplikuje. U međuvremenu, nekadašnja rivalka Emily (Emily Blunt) sada je moćna figura u Dioru, uz podršku bogatog tehnološkog partnera.
Ipak, prava drama leži dublje: Miranda i Nigel su poslednji predstavnici sveta koji nestaje. Septembarsko izdanje magazina, nekada najvažnije u godini, sada je — kako Miranda kaže — toliko tanko da „možete da koristite stranice kao konac za zube“. Čak i kada postoji budžet za spektakularne editorijale, publika ih danas samo preleti.
DA LI SMO NEKADA LEPŠE SANJALI?
Miranda u jednom trenutku otvoreno govori o tome koliko je depresivno živeti u svetu koji više ne ceni lepotu. Ako ste došli po laganu zabavu, dobićete i dozu egzistencijalne nelagode. I upravo je to najveći kvalitet ovog filma. Svet mode i magazina se promenio — i nostalgija ga neće vratiti. Film nudi suptilnu satiru: likovi podsećaju na savremene milijardere poput Jeffa Bezosa i Lauren Sánchez Bezos, uz jasnu poruku da su upravo oni danas možda jedini spas za medije.
Iako je Andy predstavljena kao glas razuma, njena idealistična energija deluje pomalo neubedljivo. Nasuprot tome, Miranda je lik koji je najviše evoluirao. Više nije samo stroga šefica — sada je veteran sa jasnom vizijom i još oštrijim fokusom. Zahvaljujući kostimografkinji Molly Rogers, moda u filmu je sofisticiranija i ozbiljnija nego ranije. Jedan od upečatljivih komada dolazi iz kuće Dries Van Noten — savršeno oslikavajući novu Mirandu: stariju i mudriju, ali i manje moćnu.
Ako njen svet nestaje, Miranda će se boriti do kraja — a Meryl Streep to prikazuje sa impresivnom snagom. Ona i Nigel jedini zaista razumeju šta je izgubljeno nestankom magazina. U svom vrhuncu, modni magazini hranili su naše fantazije o tome kako možemo izgledati — i kakav svet može biti. Ta fantazija možda nikada nije bila realna, ali sanjarenje je bilo suština.
A danas — da li je uopšte moguće sanjati dok skrolujemo? Miranda i Nigel bi rekli da nije. I koliko god se bunili protiv „modnih diktatora“, verovatno bismo morali da priznamo da su u pravu. Baš kao što je očigledno da su cvetni printovi za proleće — neizbežni.
Tekst: Ivana Nikolić
Foto: IMDb
