Dea Džanković: U kafani sam naučila važne životne lekcije

Ako još niste, krajnje je vreme da upoznate Deu Džanković. Tridesetjednogodišnja interdisciplinarna umetnica u poslednje vreme skrenula nam je pažnju svojim autentičnim radovima, a trenutno je aktuelna njena izložba Suzovača, koja se do 5. avgusta održava u galeriji Monolog. Tog dana će autorka izvesti performans Sudbina, u okviru kog će posetiocima čitati kafanske tarot karte.
Inspiraciju za ovu izložbu Dea je dobila tokom dvogodišnjeg istraživanja kafane kada je najpre došla na ideju da napravi rakiju od suza, a potom i jedinstvenu postavku koju čine instalalacije i video radovi koji se bave društvenim konstruktom kafane kao i specifičnim formama interakcije koja je zastupljena u njoj.
Inače, osim kroz performans, Dea se izražava i kroz fotografije, spotove, muziku (deo je dua Gabriel) i poeziju. Kako sama kaže u svet umetnosti zakoračila je polako i stidljivo. Najpre je završila Akademiju lepih umetnosti i to smer produkcija u umetnosti i medijima, potom je na Sabanđi univerzitetu u Istanbulu završila master studije iz oblasti vizuelne umetnosti dok je nedavno odbranila master rad iz oblasti novih medija na Fakultetu likovnih umenosti. 
U iskrenom intervjuu, naša sagovornica nam je otkrila kako je izgledao njen životni i umetnički put tokom kojeg je osobe koja nema dovoljno vere u sebe postala mlada žena koja se hrabro bori za svoje snove.

Foto: Nikola Rudić

Kako je nastala ideja za izložbu Suzovača?
– Ideja je došla iz više izvora. Pre svega bila sam inspirisana nekim svojim odlascima u kafanu. Inače, dugo sam imala otpor prema kafanama, ali kada sam počela da ih posećujem bilo mi je fascinantno ono što se dešava u sklopu takvih prostora. Pre svega mislim na to koliko se ljudi tamo oslobađaju. U kafani je sve dozvoljeno, prihvaćeno, sve se prašta i deli.
Šta ste tokom tih poseta naučili o kafni, a šta o sebi?
– Više sam naučila o životu nego o kafani. A što se tiče mene, naučila sam da sam otvorena za nove stvari i da život i dalje može da me iznenadi.  
Šta ste naučili o životu?
– Ne mogu da odredim jedan postulat. Tokom svog istraživanja išla sam u mnoge kafane, pričala sa mnogo ljudi, naslušala sam se dosta priča. Ni na jedom drugom mestu nisam čula priče koje imaju toliko ljudskosti u sebi.
Da se vratimo na priču o izložbi, koliko vam je trebalo vremena od početne ideje do realizacije i šta su bili najveći izazovi na tom putu?
– Oko šest meseci. Kada sam dobila ideju da napravim rakiju od suza, iskreno nisam imala pojma kako ću to da izvedem. U tom periodu sam završavala svoje druge master studije i predstavila sam ideju mentoru, ali mi je on rekao da je to nemoguće jer suze ne mogu da se fermentišu itd. Pričala sam i sa dosta drugih ljudi koji su mi takođe rekli da je to neizvodljivo tako da sam prvih nekoliko meseci bila u čorsokaku, ali sam ipak sakupljala svoje suze. Međutim, pre dva meseca kontaktirala sam Centar za hemiju, gde su mi dali ne jednu već dve formule za rakiju od suza. Odlučila sam se za prvu po kojoj se suze i rakija od loze mešaju u tačno određenoj srazmeri kako bi rakija bila bezbedna za konzumaciju. Doduše sme da se popije samo jedna čašica. Druga formula bila je dosta komplikovanija i podrazumevala je saradnju sa nekom dobro opremljenom destilerijom za šta nismo imali vremena.

Foto: Ivan Zupanc

Kako je od ideje za rakiju kasnije nastala istoimena izložba?
– Nisam znala da ću imati izložbu već sam ideju predstavila kustosu što se njemu jako dopalo. To se desilo početkom februara tako da nam je trebalo oko pola godine da sve organizujemo, što je relativno brzo.
Koliko je za mladog umetnika zahtevno da izgura jedan ovakav projekat?
– Veoma je teško, ne samo meni nego mnogim mladim umetnicima u Srbiji. Sa ovim projektom sam imala sreće jer sam imala dovoljno stvai iza sebe da sam mogla da uđem u odnos kustos-umetnik i galerija-umetnik. To mi se desilo prvi put, a sve što sam prethodno radila bila je samostalna produkcija i režija pa čak i kada su u pitanju grupne izložbe. U istom položaju je i većina mladih umetnika i mislim da smo relativno uspešni, s obzirom na okolnosti.
Poslednjih meseci privukli ste veliku pažnju javnosti vrlo zanimljivim radovima, gde pronalazite inspiraciju?
– Inspiraciju crpim iz života i sopstvenog iskustva. Da bi rad umetnički bio autentičan mora da bude iskren, pa uvek radim ono što me u datom trenutku najviše zanima. Recimo, postojala su negodovanja što kafanu stavljam u kontekst galerije, ali ja ne mogu da lažem sebe jer me je ta tema najviše zanimala u određenom trenutku. Naravno, dobar rad mora biti i univerzalan, pa tako uvek ono što je mene na neki način ganulo, povredilo, ushitilo ili mi probudilo bilo koju drugu emociju stavljam u socio-politički kontekst.

Foto: Ivan Zupanc

Dosta se bavite emocijama, koliko vas zanima psihologija?
– Veoma, to je bio i prvi fakultet koji sam upisala, ali sam odmah znala da ne želim da to bude moja profesija, odnosno da se neću baviti psihologijom na taj način. Međutim, veliki deo moje prakse podrazumeva bavljenje emocijama te u mojim radovima ima dosta psihologije, ali i sociologije.
S obzirom na to da ste interdisciplinarni umetnik, kojim redosledom ste otkrivali svoje talente?
– Moj upliv u svet umetnosti bio je jako dug i stidljiv. Imala sam veliki strah koji je bio uzrokovan nedostatkom ljubavi prema sebi i svesti o sebi. Pored toga, ovo je neizvestan životni put, tako da je postojala i ta vrsta straha. To su bili ključni razlozi zbog kojih sam ulazila polako u svet umetnosti. Tek sa 27 godina sam se usudila da nazovem sebe umetnicom iako sam već imala završene master studije iz oblasti vizuelnih umetnosti.
Što se tiče takozvanih talenata, ja jesam interdisciplinarna umetnica ali mislim da je to sve češća pojava bar što se tiče mlađe generacije. Tehnologija nam je mnoge stvari učinila prisupačnim pa je upliv u različite grane umetnosti danas mnogo lakši nego ranije. Ove godine sam završila još jedne master studije iz oblasni novih medija i većina kolega koji su sa mnom studirali takođe su interdisciplinarni umetnosti tako da bih tu činjenicu vezala za moderno doba.
Inače, ja sam najpre otkrila fotografiju koja me je fascinirala kao alat kojim možeš da prikažem stvarnost na način na koji želiš ili na koji je vidiš. Pre toga je muzika bila važan deo mog života. Međutim, posle završenih prvih master studija sebi sam dala dozvolu da eksperimentišem bez ikakvih očekivanja. Najpre sam počela da pišem poeziju, pa se iz toga rodio Gabriel, zatim sam radila različite instalacije iz kojih je ponikao performans i tako su se stvari nizale jedna za drugom.

Foto: Nikola Rudić

Nekoliko godina života prveli ste van zemlje, tačnije u SAD, Istanbulu i Berlinu. Koliko su vas ta iskustva oblikovala?
– To su bila jako značajna iskustva za mene kao ljudsko biće, a zatim i kao umetnika. Najpre sam otišla u Ameriku sa 16 godina i nije bilo ni malo lako da se u tim godinama otcepiš od porodice i svega što znaš, i da odeš bukvalno na drugi kraj sveta. To neminovno menja tvoj pogled na život jer upoznaješ drugu kulturu i drugačiji način razmišljanja od onog na koji si navikao. Smatram da takva iskustva, slikovito rečeno, rastežu um. Kasnije sam tri godine živela u Istanbulu, a potom i nešto manje od godinu dana u Berlinu. Sve tri zemlje su jako različite i imaju različite kulture za koje imam veliko poštovanje, ali ja tamo bila stranac. Nigde se nisam osećala kao da tamo pripadam, mada celog života imam problem identiteta. Rođena sam u Novom Pazaru, u multinacionalnoj porodici, mama mi je pravoslavka, a otac musliman tako da nikada ni sa jednima ni sa drugima nisam mogla u potpunosti da se identifikujem. Grad u kome su najviše osećam svoj na svome definitivno je Beograd, ali opet ja nisam iz Beograda. Svakako to mi nije problem, ali nekim ljudima ume da bude.
Kako žive danas mladi umetnici? Jeste li zadovoljni statusom koji imate?  
– Mladi umetnici nemaju lak život i to ne samo u Srbiji nego u čitavom svetu. Kod nas je dodatna otežavajuća okolnost to što nemamo dovoljan broj fondova niti velike budžete. Zarađivati od umetnosti u Srbiji pravi je podvig, kao što je i podvig prodati umetničko delo. Međutim, mladi nisu obeshrabreni, bore se za svoju poziciju i to uliva nadu. Za mene je ovo životni put koji sam sama izabrala, pa ću se boriti za njega. Ako sam nezadovoljna tražću način da promenim ono što mi neodgovara.  

Intervju: Ivana Nikolić
Naslovna fotografija: Ivan Zupanc

Podeli

Scroll to Top