Sa Miljanom Nešković, autorkom podkasta Snaga uma, razgovarali smo o novom poglavlju u njenom radu, poštovanju Kodeksa novinara u vremenu krize i ljudima koji su je oblikovali kako profesionalno tako i lično
U vremenu kada se medijska scena drma pod težinom kriza, cenzure i kompromisa, postoje određeni prostori koji se tvrdoglavo opiru, a jedan od njih svakako je podkast Snaga uma. Čak više od podkasta, to je misaoni dnevnik jedne generacije, autentičan glas u vremenu kakofonije i zamora. Iza tog glasa stoji Miljana Nešković – novinarka, autorka i žena čiji profesionalni put svedoči o snazi integriteta, ali i o potrebi da se prostor slobode neprekidno osvaja.
U trenutku kada sve češće govorimo o sigurnosti kao privilegiji, a o slobodi kao luksuzu, Miljana bira da ne pristaje na trule kompromise. U razgovoru za INJournal, ona iskreno govori o tome kako izgleda nezavisna produkcija u zemlji u kojoj i dalje nije lako biti žena u medijima, zašto je Kodeks novinara njen svetionik i kako je Snaga uma postala više od formata: prostor autentičnosti, zajednice i otpora.
INJournal: U kom trenutku ste odlučili da je Snaga uma vaš prostor slobode i zašto baš taj format?
– Sloboda je ovih dana u oku posmatrača. Kao autorka i novinarka uvek sam imala slobodu da biram teme i pristupe. U mojoj svesti nikad nije postojala druga opcija, pa su se i poslovi prema tome kristalisali. I kad sam gubila neke angažmane to nisam konstatovala kao gubitak, nego kao – dobro je, izbegla sam ko zna kakav pakao. Crvene zastavice ne postoje samo u toksičnim vezama, postoje i u radnim okruženjima.
S druge strane, sigurnost i egzistencija u slobodnom radu su sasvim duga priča, naročito u vremenu kontinuirane krize, u kom je nemoguće planirati bilo šta. Sve je kao da gradiš kolibu usred mećave. Taman nešto postaviš, odleti krov, pa ponovo. Da li je sloboda ako, da bi slobodno radila, moraš da se zarobiš kreditima?
Da živimo u vremenu u kom nema medijskih sukoba, političkih blokada u medijima i u kom je medijsko tržište slobodno, u kom su oglašivači slobodni da podrđže koga žele, nisam sigurna da bih se u ovoj fazi života odlučila za neformalni oblik kao što je podkast. Uvek sam volela novinarstvo, redakciju i Kodeks kao svetionik. Imala sam još uvek glad za velikih novinarskim pričama, za redakcijskim uspesima… Ovako, celu jednu deceniju smo u nekoj vrsti zapećka, cela jedna generacija novinara. Vrlo je malo prostora na kojima je moguće normalno profesionalno rasti, pa pronalazimo načine da nam te takozvane najjače godine ne pojedu skakavci.
Sigurnost i egzistencija u slobodnom radu, naročito u vremenu kontinuirane krize, izgledaju kao da gradiš kolibu usred mećave. Taman nešto postaviš, odleti krov, pa ponovo. Da li je sloboda ako, da bi slobodno radila, moraš da se zarobiš kreditima?
Tako sam došla do ove forme, do koncepta Snage uma, a zavolela sam je vremenom, jer me je hranila. Rasla sam kao osoba kroz razgovore sa ljudima koje cenim. Postala je deo mog života, mog misaonog procesa i rasta. Sada je Snaga uma baš prostor apsolutne autorske slobode. Mnogo volim da radim Snagu uma, volim goste, volim gledaoce, a vreme je… Pa znate kakvo je vreme.
INJournal: Odnedavno podkast Snaga uma realizujete samostalno. Kako je izgledala ta promena i šta vam je profesionalno i lično donela?
– Dobila sam i izgubila sve, nekad je takav osećaj. Imam više prostora, samim tim što epizode duže traju, a imam i „Razgovor za prijatelje“ na Patreonu koji je intimniji i opušteniji, jer „nije za širu javnost“. Tu smo među prijateljima. Autorski sam dobila mogućnost da zaista vidim kako Snaga uma izgleda kad je sve apsolutno moja vizija – od studija, preko grafike, tempa kojim radimo, trajanja, ali i odabira tema. Na Novoj smo bili na njihovom kanalu, tako da je algoritam bio drugačiji. Snaga uma sada ima svoj kanal. Tu su baš naši gledaoci, što takođe otvara jedan nivo slobode, jer se svi razumemo. Ljudi koji su tu – tu su zbog Snage uma, ne zbog nekih drugih emsija.
Odlazak sa Nove doneo mi je osećaj da sam dobila i izgubila sve. Autorski sam dobila mogućnost da zaista vidim kako „Snaga uma“ izgleda kad je sve apsolutno moja vizija. S druge strane, izgubila sam sigurnost, ne samo finansijsku nego i kad je reč o pretnjama i sličnim stvarima
Izgubila sam sigurnost, ne samo finansijsku nego i kad je reč o pretnjama i sličnim stvarima. Sve to ide drugačije kada si deo velikog sistema.
Ipak, mislim da sam i profesionalno i lično dosta porasla tokom proteklih godinu dana. Od svih stresova, iskristalisalo se šta mi je u životu i u poslu važno. Stalno govorimo da neke stvari nemaju cenu, da nisu na prodaju… Ovo je bio period kad je to potvrđeno u praksi.
INJournal: Koliko vam je bilo teško (ili oslobađajuće) da se odvojite od velike medijske kuće i pokrenete nešto svoje?
– Izgubila sam privid sigurne egzistencije, jer godinama niko ko je deo medijskog (i ne samo medijskog) sistema ne oseća pravu sigurnost. Prvi put u poslednjih 20 godina sam u toj situaciji. Opstajem kako znam – najviše iz inata i ljubavi prema svemu ovome što radimo, ljudima koji to vole. Cilj je da dođemo do trenutka u kom ćemo imati dovoljno donacija na Patreonu da znamo da je produkcija bezbedna, da smo u tom smislu održivi.
Oslobođenje je došlo u istom paketu – da ne zavisim od velikih sistema i nečijih exel tabela, nego samo od svog odnosa sa gledaocima. Ima nečeg zdravog u tome, jer je vreme izuzetno nezdravo. Imate milionere po televizijama koje ne gleda niko i TV zvezde koje voli i gleda cela država, a jedva sastavljaju prvi s prvim. Imate medije koji su u „finansijskom problemu“, pa otpuste na desetine najboljih novinara koji su stvarali sve, a zadrže direktore razvoja koji bi prvi morali da odgovaraju za problem. To se generalno događa u korporacijama – kad naiđe problem seku one ljude na kojima sve počiva, a zadržavaju neke druge bez kojih krajnji potrošač, ili gledalac/čitalac, ne bi ni trepnuo.
U tom nekom bunilu, redakcije su postale korporacije, u kojima o sudbinama i radu profesionalaca prečesto odlučuju amateri. Zato program i jeste mahom loš.
U tom smislu sam dobila i ogromnu motivaciju, koju dugo nisam osetila. Kad smo ugašeni obećala sam gledaocima da ćemo se vratiti. Kad smo krenuli samostalno, takođe, obećala sam da ću se boriti koliko god je u mojoj moći da trajemo dokle god je to moguće. Meni je data reč jako važna stvar. Borba je u toku 😊
INJournal: Kako zapravo izgleda stvarnost nezavisnog podkasta u Srbiji, posebno kada ste žena u medijima?
– Uz sve neizvesnosti i nepravde, ta stvarnost je divna, jer je podkast zajednica divna. Nemam reči koliko su mi pomogli Njuzovci i koliko mi je u proteklom periodu pomogla Dolores Milošev Erdeg, autorka podcasta Zdrava priča sa Dolores. Taj osećaj da je neko zaista tu za tebe je fantastičan, naročito kad nešto pokrećeš sama.
Svoju poziciju u medijima ne bih menjala ni sa jednim muškarcem u medijima čija moć i uspeh počivaju na privilegijama. Imaju veće mogućnosti, to je sigurno, ali po mom iskustvu prečesto ne znaju šta s njima da rade. Ta protekcija je mač sa dve oštrice. Ljudi koji su se formirali pod plaštom protekcije kad padnu uglavnom ne umeju ni da se pridignu, a kamoli da skoče
Što se tiče pozicije „žena u medijima“… Bila sam devojčica i devojka u medijima, to je bilo zastrašujuće. Od kad sam žena… Pa, recimo da se kao „Miljana Nešković žena u medijima“ ne bih menjala ni sa jednim muškarcem u medijima čija moć i uspeh počivaju na privilegijama. Imaju veće mogućnosti, to je sigurno, ali po mom iskustvu prečesto ne znaju šta s njima da rade, zloupotrebljavaju ih i ne rastu. Ta protekcija nije samo nepravedna, ona je i mač sa dve oštrice. Ljudi koji su se formirali pod plaštom protekcije kad padnu uglavnom ne umeju ni da se pridignu, a kamoli da skoče.
INJournal: Kako birate sagovornike i teme? Da li više osluškujete publiku ili trenutak u društvu?
– Osluškujem sve – i komentare publike, poruke koje dobijam na mrežama i na Patreonu, ljude oko sebe, medije, trenutak u društvu, sebe i svoje emocije… Mislim da je za podkast, kao i za velike intervjue koje sam nekad radila u štampi, najvažnije da taj razgovor bude ispunjen, da postoji radoznalost i razmena koja je takva da nama za tim stolom bude dobro i korisno. Ako je za tim našim stolom dobro, onda ima smisla i da za taj sto pozovemo druge ljude.
INJournal: Na koji način vaš dugogodišnji rad u medijima oblikuje to što radite danas – podkaste, kolumne, aktivizam?
– Najsnažniji uticaj sigurno ostvaruje moj odnos prema Kodeksu novinara i svesti o javnom interesu. Podkast nije klasična novinarska forma, on je intimniji, bliži je kolumni nego novinarskom tekstu. Ipak, i kod podkasta, u kom se šalimo, u kom nekad pričamo o ličnom životu, postoji linija koja razgraničava javni interes. Da li doprinosimo ili štetimo? Da li hranimo ili trujemo? Verovatno se ceo svoj život, kroz različite forme rada trudim da hranu učinim zanimljivom, a otrove prepoznatljivim.
Postoje podkasti kojima je jedini cilj da ljude nasmeju – to su društveno odgovorniji medijski sadržaji od nekih televizijskih dnevnika. Tu se vraćamo na prvu godinu novinarstva i tri uloge medija – informacija, edukacija i zabava. Ne moraju svi pokrivati sve tri. Svako ko uspešno ostvari jedan od tih zadataka u vremenu trovanja od mene ima aplauz.
Postoje podkasti kojima je jedini cilj da ljude nasmeju – to su društveno odgovorniji medijski sadržaji od nekih televizijskih dnevnika. Tu se vraćamo na prvu godinu novinarstva i tri uloge medija – informacija, edukacija i zabava. Svako ko uspešno ostvari jedan od tih zadataka u vremenu trovanja od mene ima aplauz
INJournal: Da li smatrate da odgovorno novinarstvo i dalje ima moć da menja javni diskurs i kako to izgleda u vašem radu?
– Ima naravno. Samo ono ima tu moć i dalje, ali se forme menjaju. Neke aktivistkinje na društvenim mrežama nekad urade par excellence priču i pokrenu ogromnu temu – to smo videli sa pričom o akušerskom nasilju koju je radila Ana Mihajlovski, na primer.
Kodeks i Smernice svako može da pročita za 20 minuta i da koristi svoj glas da hrani javni prostor zdravim temama. Neki ne moraju ni da ga pročitaju – dovoljno je da imaju snažan unutrašnji glas koji im jasno govori šta je ispravno, a šta je štetno.
Situacija je takva kad govorimo o menjanju javnog diskursa i širenju svesti. Mi smo u proteklih 10 godina promenili svest o seksualnom nasilju i uznemiravanju, o psihološkom nasilju, o mobingu, o životnoj sredini… Sve je to zahvaljujući novinarima, ali i ostalim ljudima, aktivistima, influenserima koji su širili svest o javnom interesu – neki profesionalno, neki privatno.
S druge strane, mi imamo problem u praksi, jer ne znamo šta ćemo sa tom svešću. Naše institucije ne rade ništa ni kad vrhunski novinari objave priču sa kompletnim dokazima o nekom krivičnom delu. Mi nemamo državu koja sluša probuđenu svest.
Najsnažiji uticaj na mene kao novinarku i osobu imali su razgovori koje sam od malena vodila sa mojom majkom Verom i sa dedom Radomirom, koji je obožavao književnost i umeo je da učini znanje interesantnim
INJournal: Koje knjige, ljudi ili razgovori su najviše oblikovali vaš glas i kao novinarke i kao osobe?
– Od pisaca u zrelom dobu to su Bulgakov, Dostojevski, Peljevin, Toni Morison… Kada sam počela da profesionalno pišem, dakle sa nekih 25 godina, literatura je postala moja primarna hrana, zajedno sa muzikom.
U školi me je oblikovala priča o Hariju Poteru – sedmi deo sage je bio prvi roman od 800 strana koji sam „potamanila“ i to na engleskom, jer još nije izašla verzija na srpskom. Ta priča o zajedništvu, prijateljstvu, znanju i borbi protiv zla imala je snažan uticaj na mene u godinama u kojima sam tek počela da istražujem svet.
Najsnažiji uticaj na mene kao novinarku i osobu imali su razgovori koje sam od malena vodila sa mojom majkom Verom i sa dedom Radomirom, koji je takođe obožavao književnost i umeo je znanje da učini interesantnim.
Od sagovornika koje sam stekla kroz novinarstvo, najdraži „pajtos“ mi je bio, a i danas je u sećanju, pokojni glumac Vlasta Velisavljević. On je čovek kog je krasila neverovatna ljubav prema umetnosti, a i prema životu, uprkos svemu što je preživeo. Često se vraćam na razgovore s njim u lepim, a posebno u teškim situacijama i neizmerno mi nedostaje.
INJournal: Imate li rituale pred snimanje?
– Meni je ceo snimajući dan ritual. Ustajem u određeno vreme, uvek doručkujem isto, u isto vreme krećem da se spremam. Uvek slušam iste podkaste, ne bavim se tog dana ničim sem osobom koju želim da ugostim i temom koju sam zamislila. U studiju tokom snimanja nemam papir sa tezama, nikakve puškice. Od prve do poslednje reči sve je iz glave i iz duše.
Moja snimajuća rutina mi daje uzemljenje. Tako štitim prostor Snage uma od svih spoljnih faktora koji bi me rastrzali – stresova, vesti, tekućih problema, sitnih obaveza…
Svaki razgovor koji vodimo sa razumevanjem je blago. Tako je i kad ne snimamo, a kamoli kad se to snima i kad ima potencijal da pomogne drugima. Blago se mora čuvati 😊
Intervju: Kristina Blagojević
Foto: Emilija Gajić / Snaga uma
