Glumica Iva Štrljić poslednjih godina svoju kretivnost, osim kroz pozorišne i filmske uloge, izražava i kao autor emisije „Volim te“ na Ženskoj televiziji, ali i kroz pisanje knjiga. Šarmantna umetnica nedavno je objavila zbirku priča „Voleti u Beogradu“ koja je sklopljena kao kaleidoskop – svaka se događa u jednoj prestoničkoj ulici ili je pak za nju neraskidivo vezana. Junaci zanimljivog štiva su obični ljudi koje ljubav i strast iz korena menjaju, a značajnu ulogu imaju i najlepše beogradske ulice. Među njima su i omiljeni gradski predeli autorke koja nam je otkrila svoje najdraže adrese i uspomene koje je za njih vezuju:
– Grad, to su uvek ljudi, to su uvek uspomene, pa su zato sve meni važne upravo one ulice za koje me vezuju najtopliji momenti mog života. Kao neko ko je odrastao u predelu oko Saborne crkve najdraža mi je Čubrina ulica. Imam osećaj da se sve važno odvijalo upravo u njoj – ranojutarnja buđenja pred polazak u školu, miris slanih kiflica i kroasana iz Perine pekare u Carice Milice, pucketanje svežeg nara u malim šačicama na klupi u parkiću kod Palace-a, ukus pečenog kestenja na nepcima u Knezu, hvatanje pahuljica i zamišljanje želje pri prvom snegu osamdeset i neke u dvorištu škole u ulici Sedmog jula, danas Kralja Petra…
Volim Kosančićev venac i njegovu kaldrmu, pogled na reku koji sam uvek koristila kao način da razmislim i posložim stvari na pravo mesto. Zima u Jevremovoj posebno na uglu sa Rige od Fere odakle se najbolje vide krošnje i dva simatična bajkovita balkončića. Draga mi je i Negoševa posebno zbog prijatelja koji žive tamo, pa se najčešće u tom kraju i viđamo. Uživam u dugim, beskrajno inspirativnim beogradskim šetnjama koje uvek razvučem od Dorćola do Vračara, pa nazad. Krunska za mene ima poseban šarm zbog jednog sasvim slučajnog, a jako važnog susreta u njoj, a ne smem da zaboravim i slatku, pomalo bajkovitu notu Kopitareve gradine koja ume u meni da razneži mnoga sećanja. Skoro svakodnevno prolazim ulicom Strahinjića bana, pa se setim koliko smo samo kafa svojevremeno umeli da popijemo u Pastisu, kafa potopljenih u važne i emotivne razgovore kojih se sada sa osmehom sećam. Ono što se nikada ne zaboravlja jeste lastiš na Kališu, vikendi na Tašu uz šećernu penu posle predstave u Malom pozorištu Duško Radović, neodoljivi ukus gustog soka od breskve u tankoj zaobljenoj staklenoj časi početkom proleća u „Pevcu“.
Foto: Privatna arhiva
