Povodom 15. rođendana Njuz.neta, sa Jelisavetom Miletić smo razgovarali o politici, mentalnom zdravlju, patrijarhatu i pravu žene da bude glasna
Jelisaveta Miletić jedna je od autora Njuz.net podkasta koji već pet godina neguje specifičan humor i jasan pogled na društvo. Iako je u redakciju ušla kao marketing menadžerka – direktna, ironična i duhovita, vrlo brzo je postala prepoznatljiv glas u ekipi iza koje stoji 15 godine staža na portalu njuz.net. U trenutku kada je svakodnevica sve napetija, a politička realnost se prečesto preliva u privatni život, Jelisaveta bira da ostane glasna, autentična i beskomprmisno svoja. U razgovoru za INJournal govorila je o tome kako izgleda rad u mediju koji se svakodnevno bavi političkim temama, kako čuva mentalnu higijenu u godinama preopterećenosti i zašto je smeh ponekad jedini način da ostanemo normalni.
INJournal: Možete li nam ispričati kako je tekao vaš put do Njuz.neta i kako ste postali deo tima?
– Nakon rada u jednoj korporaciji i marketinškoj agenciji odlučila da stavim tačku na taj deo karijere i tražila sam šta bi mogao da bude moj sledeći korak. U tom trenutku desilo se da je jedan kolega otišao iz Njuza, baš onaj koji se bavio klijentima, oglašavanjem i marketingom. Tako da se savršeno poklopio trenutak u kojem sam mogla da dođem i da krenemo odatle. Ubrzo nakon toga krenuli smo zajedno da rastemo i da se razvijamo. Od toga da sam došla da se bavim marketingom i da sarađujem sa klijentima, polako je krenula da se razvija priča sa projektima, razvojem naših mreža, novih formata i došli smo do toga da danas, uz sve to što radim, radim i podcaste, a paralelno i shop.
INJournal: Kada radite u mediju koji se bavi politikom kroz humor, koliko je danas teško da sačuvate distancu, da se ne upletete emotivno u teme o kojima govorite?
– Jeste izazovno i nisam sigurna da uvek uspevam da sačuvam distancu od svih tih tema. Trudim se da ne budem ostrašćena i da nekako ipak napravim neki otklon. Međutim, čini mi se da je negde prednost rada u ovakvom formatu i za ovakav medij činjenica da se bavimo humorom i da se ne bavimo klasičnim novinarstvom, pa u tom smislu ja ni ne moram sve vreme da zadržim svoju, hajde tako da kažemo, objektivnost, zato što ja nisam neko ko izveštava ili se bavi istraživačkim novinarstvom. Podcast je potpuno drugačija forma, koja ne samo da daje mogućnost, nego negde mi se čini i zahteva neki ličniji upliv. U tom smislu, to jeste na neki način dobro poklapanje između onoga što je potrebno i onoga što jesam, da bismo dobili neki super match. Teško je, naravno, svima u ovim godinama, naročito poslednjih godinu dana, da zadržimo otklon od svega. Mislim da je to čak jedan nemoguć zahtev i zadatak za bilo koga. Iz prostog razloga što previše toga utiče na sve nas da bismo mogli da imamo distancu. U tom smislu, mislim da je u ovom trenutku dobro da se koncentrišemo da samo svi ne poludimo.
Trenutnu političku situaciju u Srbiji vidim kao ekstremno zategnutu do tačke pucanja, sa ozbiljnim naprslinama. Vidim je i kao test izdržljivosti, jer je ovo borba koja se tiče svih nas i dugo traje, pa je neophodno da se naoružamo strpljenjem i izdržljivošću, da izguramo do kraj
INJournal: Kako gledate na političku atmosferu u Srbiji danas?
– Trenutnu političku situaciju u Srbiji vidim kao ekstremno zategnutu do tačke pucanja, sa ozbiljnim naprslinama. Vidim je i kao test izdržljivosti, jer je ovo borba koja se tiče svih nas i dugo traje, pa je neophodno da se naoružamo strpljenjem i izdržljivošću, da izguramo do kraja. Ovo nije vatromet koji prsne i završi se, ovo je niz eksplozija koje treba izdržati. Takođe, mislim da je ogroman problem i veliki broj tzv. „neutralnih ljudi“ koji misle da su iznad situacije. Čini mi se da je jedan od većih izazova za sve da upravo dopremo do tih ljudi i nekako ih probudimo. Verujem da bi se tada generisala još veća količina ljudi koja je sposobna da se bori protiv ovog zla.
INJournal: Često ste jedina žena u okruženju koje se bavi političkom satirom. Kako vidite odnos publike prema ženama koje su glasne, duhovite i politične?
– Pa mislim da ti ljudi reaguju kao i za bilo koju ženu koja ima te epitete, a bavi se nekim drugim poslom. To jeste borba koja traje i ne jenjava. Čini se da ceo ovaj razgovor jeste o borbama na svim frontovima. To je duboko ukorenjeno patrijarhalno razmišljanje kome takve žene smetaju i ruše taj koncept. Ali ja to iskreno radim sa zadovoljstvom i nešto se preterano ne obazirem na te komentare, gde mi je mesto, kako treba da pričam, kako treba da se smejem, šta je primereno, šta nije primereno, koliko smem da psujem, da li smem da psujem, kako treba da izgledam ili ne. To je nešto na šta su žene, nažalost, navikle, ali pre nego što se naviknemo, mislim da s tim treba da se borimo kroz svoja praktična delanja i da ne odustajemo dok ti komentari u potpunosti ne nestanu.
Svoj posao radim iskreno i sa zadovoljstvom pa se preterano ne obazirem na komentare o tome gde mi je mesto, kako treba da pričam, kako treba da se smejem, šta je primereno, šta nije primereno, koliko smem da psujem, da li smem da psujem, kako treba da izgledam ili ne. To je nešto na šta su žene, nažalost, navikle, ali mislim da s tim treba da se borimo kroz svoja praktična delanja
INJournal: Neretko otvoreno govorite o teškim trenucima, kako praktikujete self-care i mentalnu higijenu?
– Čini se da je danas self-care izrabljen pojam i doživljava se različito. Ne tvrdim da je moj način jedini ispravan, ali ja svoje mentalno zdravlje negujem tako što se trudim da živim okružena adekvatnim ljudima i u skladu sa sobom, sa što manjom anksioznošću. Ne izbegavanjem okidača, nego razumevanjem istih i suočavanjem sa time šta mi smeta, zašto i kako mogu da se postavim prema tome da me što manje ugrožava. Mislim da se to odnosi na apsolutno svaki aspekt života – politički, društveni, privatni, emocionalni, porodični. Svaki mogući odnos može da bude okidajući ili ugrožavajući ukoliko je toksičan, ukoliko nije iskren ili postavljen sa jasnim granicama, ali ne granicama u nekom pežorativnom smislu, nego zdravim granicama oko kojih možemo da se krećemo u određenim odnosima.
INJournal: Kada znate da vam treba pauza, da morate “stati”?
– Mislim da to nije neka fiksna stvar. Svakog dana učiš to kretanje, više je kao konstantni ples sa sobom, u kojem, barem ja, nekako često i nažalost, testiram granice. Postoje mnogo situacija u kojima dođem do tačke u kojoj zaista osećam da pucam, zato što sam se prezategla, previše dala na više frontova i onda znam da moram da se povučem i da malo odmorim. Verujem da to nije samo moj doživljaj, čini mi se da se mnogi tako osećaju poslednjih godinu dana. Kroz razgovore sa mnogim ljudima sam došla do toga da smo u sličnim stanjima i zato sam rekla ono na početku – da ovo jeste jedna borba koja je i test izdržljivosti, u kojoj treba pametno igrati da ne izgubimo sebe, ne poludimo i ne puknemo, nego da se borimo, ali da znamo dokle možemo da idemo.
Psihoterapiju praktikujem u kontinuitetu već neko vreme i pomaže mi da pre svega upoznam sebe i da mnogo lakše prepoznam trenutke kada sam došla do tačke kada više ne mogu
INJournal: Da li ste tip koji ide na psihoterapiju terapiju preventivno ili tek kad „gori“?
– Terapija je nešto što praktikujem u kontinuitetu već neko vreme. I naravno da je to nešto što mi pomaže, da pre svega upoznam sebe i do kojih tačaka mogu da idem. Ne radim to po potrebi kad zagusti, već je to nešto što praktikujem sve vreme jer tako mnogo lakše prepoznajem trenutke kada sam došla do tačke kada više ne mogu.
INJournal: Imate li ritual ili mali trik kada ste u kreativnoj blokadi?
– Mislim da je i osamljivanje jedan od načina kako da se vratim sebi. Volim da ostanem kod kuće sa svojim psom, da pogledam, pojedem nešto. Ujutru volim da odradim jogu, pustim ploču ili pročitam nekoliko strana knjige. To je moj pokušaj da pružim sebi normalnost pre nego što se vratim u shit show koji živimo sve vreme. To su neki moji rituali, ali ono što mi takođe pomaže da se vratim i nekako podignem jesu i moje kolege. Jedni drugima smo ozbiljna podrška u tom smislu da kad nekad sedneš za sto, kad treba da snimaš i nije ti do toga, mene njih trojica bezbroj puta inspirišu, oraspolože i podignu. Tako da su i njih trojica, taj moj super trik kako da pobedim neku blokadu.
INJournal: Šta je ono što biste najradije rekli mlađoj sebi, nešto što bi je tada možda spasilo mnogih briga?
– Pa, rekla bih joj da je dobra, da je OK nekad biti i dovoljno dobra i da pre svega zavoli sebe.
INJournal: Šta vas trenutno najviše disciplinuje, a šta najviše razmazi?
– Disciplinuje me Žoza, moj pas, zato što je to jedna rutina koja je prosto neophodna svakog dana. To mi disciplinuje i buđenje, kretanje, vraćanje s posla, izlaske i sve ostalo. Tako je već sedam godina ona ta neka tačka prema kojoj organizujem vreme. Disciplinuju me i naša snimanja, zato što je to sad već jedan ustaljen ritam i dobro razvijen organizam kome prosto moraš da budeš posvećen kako bi on živeo i rastao. A razmazi me… poslednja je moja sestra Milena, koja mi je kad sam otišla u Kragujevac ugađala, spremala doručak, nameštala sve da krenemo da gledamo Harija Potera. To je nešto što me razmazi i opusti.
Disciplinuje me Žoza, moj pas, zato što je to jedna rutina koja je prosto neophodna svakog dana. To mi disciplinuje i buđenje, kretanje, vraćanje s posla, izlaske i sve ostalo. Već sedam godina ona je ta neka tačka prema kojoj organizujem vreme
INJournal: Kada razmišljate o narednih nekoliko godina, šta je to ono najviše želite za sebe?
– Priželjkujem da uradim još neke stvari u profesionalnom smislu, razmišljam i dalje o raznim opcijama, ali verujem da kada bude bilo pravo vreme ukazaće se sve vrlo jasno. Svakako, zadovoljna sam i zahvalna za sve što trenutno radim i imam tako da ako išta želim za narednih pet-šest godina, to je da zadržim ovo sada i da budem zdrava, spokojna i srećna.
Intervju: Kristina Blagojević
Foto: Petar Đorđević
Frizura: Srđan Kolarević (Srđan Hair)
Šminka i stajling: Anja Nešić
Produkcija: Ivana Nikolić
Masto snimanja: Restoran Fresca, Dobračina 29a
