U prvom intervjuu nakon što je napustila reprezentaciju, Maja Ognjenović otkrila nam je svoje planove kako na poslovnom tako i na privatnom planu
Nakon što je 22 godine provela u dresu Srbije, odbojkašica Maja Ognjenović napustila je reprezentaciju po završetku takmičenja na Olimpijadi u Parizu. Iako se nadala da će se iz Grada svetlosti vratiti sa medaljom, naša reprezentacija je nažalost izgubila u četvrt finalu protiv Italije, ali to ne umanjuje impresivne rezultate koje je ostvarila tokom svih ovih godina. Za početak, ona je jedna od retkih sportistkinja koja je učestvovala na čak pet Olimpijada, sa kojih je donela jednu srebrnu i jednu bronzanu medalju. Dve medalje osvojila je sa reprezentacijom i na svetskim prvenstvima dok sa evropskih prvenstava ima impresivnih šest medalja.
Dok još uvek sumira utiske posle Pariza, Maja se polako sprema za novo životno poglavlje kada će se oprostiti od profesionalnog sporta. U prvom intervjuu nakon povratka sa Olimpijade, otkrila nam je svoje planove za budućnost kako na poslovnom tako i na privatnom planu.
INJournal: Koliko vam je bilo teško da donesete odluku da napustite reprezentaciju?
– To nije bio proces koji se desio preko noći jer sam već neko vreme znala da ću se oprostiti od reprezentacije u Parizu. Prva razmišljanja o tome postojala su još nakon Olimpijade u Rio de Ženeiru. Činilo mi se da je to možda dobar trenutak pošto smo osvojile medalju. Međutim, onda sam odlučula da sačekam i Olimpijadu u Tokiju, a posle Tokija i ovu u Parizu. Vreme mi je pomoglo da donesem konačnu odluku tako da nisam bila opterećena zbog toga. S druge strane, sve ono što je došlo kasnije, kada sam počela da osveštavam šta se desilo, stvaralo mi je čudan osećaj. Ipak, verujem da ću zaista postati svesna da više nisam deo reprezentacije tek sledećeg leta kada moje saigračice odu na pripreme bez mene.
INJournal: Potrefilo se da ste se od reprezentativnog dresa oprostili baš na dan 40. rođendana, da li je zbog toga sve bilo emotivnije nego što bi inače bilo?
– Nažalost, za taj dan me ni malo ne vezuju lepe emocije jer smo izgubile važnu utakmicu protiv Italije što je ostavilo gorak ukus u ustima. Iako sam pokušavala da se osvrnem na sve lepe uspomene koje smo stvorili svih ovih godina i na osvojena takmičenja i medalje, ipak sam bila prilično tužna zbog izgubljene utakmice i propuštene šanse. Zaista sam bila ubeđena da ćemo pobediti Italijanke i ovakav scenario nije bio ni u najgorim snovima. Naravno, rođendan je pao u drugi plan jer smo pre utakmice imale trening i uobičajne aktivnosti kada igramo tako važan meč, a posle toga nikom nije bilo do slavlja.
INJournal: Bili ste deo reprezentacije od 2002. što je zaista impresivan staž, po čemu ćete pamtiti sve ove godine?
– Zaista ima toliko uspomena koje su za ceo život. Igranje za reptezentaciju bio je dug, lep i težak put tokom kojeg je bilo najrazličitijih emocija. Od onih kada smo gubili finala ili utakmice za treće mesto i koji su ostavili gorak trag, pa sve do istorijskih momenata čiji sam bila deo, a koji preovladavaju u mojim sećanjima.
Na spisku za reprezentaciju prvi put sam se našla 2002. godine, kada sam tek postala punoletna, dok sam prvu utakmicu odigrala na prvenstvu Evrope u Zagrebu 2005. Pri tome sam imala čast da budem kapiten od 2012. što takođe nisam očekivala. U vreme kada sam postala deo reprezentacije kapiten je bila Vesna Čitaković koja je zaista odlično obavljala tu funkciju, posle nje je došla Jelena Nikolić, koja se nije dugo zadržala, a moj izbor bio je potpuno neočekivan, posebno što su tu bile starije saigračice. Ipak, sa godinama sam se srodila sa tom odgovornom funkciojom i trudila sam se da budem i dobar kapiten i dobar drug svojim saigračicama.
INJournal: Kakvi su vam planovi kada je u pitanju klubska karijera?
– Nakon što sam šest godina bila u Istanbulu, pre godinu dana otišla sam u Firencu i sa svojom klubom imam ugovor i za predstojeću sezonu. U Turskoj sam imala priliku da igram za dva najjača kluba – Vakifbank i Edžzadžibaši, a kako nikad sebe nisam videla u klubu Fenerbakče, povratak u Italiju bio je jedini logičan izbor. Promena mi prija, iako su i stil života i način treniranja sada dosta drugačiji od onih na koje sam navikla u Turskoj. Međutim, Italija je zemlja koju volim od malena, već sam ranije igrala tamo, tako da poznajem i jezik i mentalitet i na sve to imam priliku da sam kraj karijere provedem u jako dobrom klubu i da budem u Firenci.
INJournal: Da li to znači da razmišljate i o kraju klubske karijere?
– Moj sadašnji plan jeste da će mi ovo biti poslednja sezona. Međutim, nikad se ne zna. Toliko puta sam samu sebe demantovala da se više ne usuđuje da dajem konačne prognoze.
INJournal: Kako izgleda vaš život u Firenci?
– Firenca je zaista magičan grad koji pruža toliko toga, kao i sama Toskana. Zaista sam imala sreće da kroz karijeru uvek igram u lepim gradovima pa je tako i sada. Iako sam se prethodne sezone trudila da svaki slobodan dan iskoristim da vidim nešto novo, da li u samoj Firenci ili u okolini, još ima toliko toga da se obilazi.
INJournal: Da li znate šta ćete raditi po završetku karijere?
– Plan je da ostanem u svom sportu, ali imam različite ponude tako da još ne znam da li će to biti u okviru neke organizacije, kampa, sportske škole… Možda će to biti rad sa decom, što bih jako volela, ali isto tako na svetskom nivou postoji deficit moje pozicije tako da ću možda odlučiti da svoje znanje prenesem i obučim buduće dizače. Opcija je zaista dosta tako da sam sebi dala zadatak da tokom sledeće sezone razmislim o tome šta bih konkretno radila po završetku karijere. U svakom slučaju, odbojka je meni mnogo toga dala tako da sada osećam obavezu da deo toga vratim kroz rad u svom sportu.
INJournal: Da li planirate da se vratite u Srbiju ili ćete ostati u inostanstvu?
– Kada gledam sa emotivne strane, najradije bih se vratila jer je Srbija zemlja u kojoj sam odrasla, ovde su mi porodica i svi prijatelji. S druge strane, već 17 godina živim i radim u inostranstvu pa se moji pogledi na neke stvari dosta razlikuju. Mislim da ću imati taj luksuz da deo vremena provodim u inostranstvu, a deo ovde, a u svakom slučaju dolaziću češće nego sada.
INJournal: Kako ste proveli letnju pauzu?
– Ovo mi je prvi put da sam imala ovako dugu pauzu koja mi je dala priliku da odem na more, ali i da provedem neko vreme sa porodicom i prijateljima. Zaboravila kako to izgleda, jer svaki dolazak leti bio je vezan za repezentaciju i putovanja tako da sam ovog puta baš uživala.
INJournal: Da li je Danilo sa vama u Italiji?
– Danilo živi u Trstu i za to ima svoje razloge, kao i poslovne planove. On je takođe dobar deo svoje karijere proveo u Italiji tako da poznaje tamošnji način života pa je odlučio da se preseli u italijanski grad koji je najbliži Srbiji.
INJournal: Koliko je teško održavati brak na daljinu? Sa kojim se izazovima suočavate?
– Brak na daljinu nije nešto što ljudi često iskušavaju, ali za nas je to postalo normalno i mi ne znamo kako je kada smo stalno zajedno. Ima mnogo prednosti i mana, ali uvek volim da kažem da je partnerski odnos na daljinu nemoguć bez razumevanja i poverenja.
Takođe bih bila neiskrena kada bih rekla da bi ovakvu vrstu odnosa preporučila drugima jer i sama imam stalno osećaj nedostajanja i želju da konstantno budemo zajedno, međutim, priroda naših poslova nametnula je ovakvu situaciju. S druge strane, znam i parove koji žive zajedno pa njihov odnos ne funkcioniše. Zaista nema pravila.
INJournal: Imate u planu da uskoro počnete da živite zajedno?
– Nadam se. To je jedna od stvari za koje bih volela da se dese, ali život je toliko nepredvidiv da sam naučila da ništa više ne planiram.
Intervju: Ivana Nikolić
Foto: Petar Đorđević
Stajling: Anja Nešić
Garderoba: MONA
Frizura: Srđan Kolarević (Srđan Hair)
Šminka: Ivana Temelkovski
Mesto snimanja: WABI SABI sushi bar (Strahinjića bana 27)
