Povodom izložbe Second Hand Emotion, Maja Uzelac govori za INJournal o intimnim inspiracijama, Beogradu kao stalnoj muzi i planovima za novi film
Umetnica, rediteljka, spisateljica, DJ – Maja Uzelac je ime koje već decenijama uspešno plovi kroz različite medije, pritom ne gubeći svoju autentičnost. Od emisije Kulturni nokaut, preko dokumentarnih i igranih filmova, muzičkih spotova i knjiga, pa sve do vizuelne umetnosti, njen opus nemoguće je svesti na jedan žanr. Svaki projekat donosi novu formu, ali i prepoznatljiv autorski potpis – sukob i sjedinjenje suprotnosti.
Povod za naš razgovor je njena nova izložba Second Hand Emotion, koja je prošlog meseca otvorena u Beogradu, a u kojoj istražuje slojeve intimnog i univerzalnog, ličnog i kolektivnog, stvarnog i posredovanog kroz ekran. U intervjuu za INJournal, Maja nam je otkrila šta je inspirisalo ovu izložbu, kako se njen umetnički izraz razvijao kroz godine i zašto veruje da umetnost uvek mora da ostane u pokretu.
INJournal: Izložba Second Hand Emotion nosi intrigantan naziv – kako ste želeli da publici prenesete emociju „iz druge ruke“ i šta je bio vaš lični impuls da započnete ovaj ciklus?
– Jedno je ono što vidimo i osećamo, drugo je ono što izlazi napolje – još je jedan sloj ono što izlazi kad prođe kroz ekrane. Probala sam da zajedno razmislimo o tome, prateći prizore i rituale svakodnevnog života.
INJournal: Kada se osvrnete na svoj dosadašnji opus, postoji li nit koja povezuje vaše različite radove i projekte – nešto što biste nazvali vašim autorskim potpisom?
– Sukob i sjedinjenje suprotnosti. Neočekivan ritam. Iznenađenje.
INJournal: Umetnost često počinje od intime – koliko je vaša privatna emocija prisutna u ovoj izložbi, a koliko ostavljate prostora za univerzalno iskustvo publike?
– Moja namera je bila univerzalna – ispostavilo se da sam to mogla da postignem samo seciranjem svog ličnog iskustva. Zapravo verujem da je to obično put – jedna mala privatna istina je i dalje istina. Uvek ima kapacitet da dobaci do opšteg plana. Svaka apstraktna ideja, s druge strane, uvek samo to i ostaje.
INJournal: Vaš rad je kroz godine bio višeslojan – od emisije Kulturni nokaut, preko filma i muzičkih spotova do vizuelnih umetnosti. Kako se menjala vaša umetnička praksa kroz vreme i šta je oblikovalo te promene?
– Zaboravili ste knjigu, kolumne i DJ-ing. Pa, ja sam prosto prošla taj put od ideje da moram da snimim film, jer je to moja osnovna potreba i moja formacija, do toga da pratim znakove i uzimam ono što se otvara. A otvaraju mi se obično najneočekivanije opcije. I ja im se radujem, jer u meni su ideje koje koje žele da izađu. One traže načine, a ograničenja kao što su specifični mediji ili oblasti delovanja dobro im dođu u toj potrazi. Mislim da je meni taj uspeh sa Kulturnim nokautom na početku puta bio dobar pokazatelj da je moguće postići neke poente i napraviti dobre stvari i kroz kanale koji vas ne zanimaju kao takvi – za mene je televizija definitivno bila takav kanal. Posle je sve bilo lakše. Nisam ostala u kalupu sopstvenih i tuđih očekivanja, klanova, autoriteta, podrazumevanog…mada mislim da za to realno nikad nisam ni imala talenta.
INJournal: Da li ste imali trenutak u karijeri koji vam je bio prelomni – trenutak kada ste znali da ste pronašli svoj izraz?
– Ja mislim da je to pogubno – kad čovek to shvati, tad počinje da upada u manir i sam sebe da ponavlja ne bi li potvrdio tu zanosnu ideju o oh-tako-samo-svom stilu. Gledam da ne razmišljam previše u teoriji, nego da radim, stoga.
INJournal: Umetnici često govore da grad u kojem žive utiče na njihov rad. Kako je Beograd obeležio vašu estetiku i senzibilitet?
– Svakako. I brutalizam i ostaci starog sveta, i trčanje s tačke A u tačku B i preduge lenje kafe u baštama, i alternativni rok i minimal tehno, i najbolji prijatelji i najgori ološ, i ushićenje protesta i očaj zbog žrtava… Sve je to moj grad odjednom.
INJournal: Kada ne stvarate, gde pronalazite inspiraciju? Koje knjige, filmovi, ili putovanja vam u poslednje vreme hrane imaginaciju?
– Sicilija još uvek divlja u meni – ovog leta me je otela, a White Lotus, II sezona, dešava se u Taormini. Još uvek razmišljam o izložbi Wolfganga Tillmansa u Boburu, čitam novu Lanu Bastašić i volim boje nove Prada kolekcije, sin me je vodio u bioskop i Supermen Jamesa Gunna je odličan…
INJournal: Second Hand Emotion zvuči kao i naslov koji može da pripada i muzičkom albumu ili filmu – koliko je međusobno preplitanje umetničkih disciplina važno u vašem radu?
– Mene je filmu i privukao taj sabor svih disciplina na jednom mestu, sinkretizam muzike, likovnih umetnosti, drame, plesa, književnosti, svega što me je zapravo činilo živom. U slučaju ove izložbe, desio se uz fotografije i jedan vid suzdržane knjige na zidovima, nekoliko malih performansa, jedna instalacija, muzička kompozicija Bojana Zulfikarpašića…sve samo od sebe, bez predumišljaja.
INJournal: Ako biste morali da izaberete jedan rad iz svoje dosadašnje karijere koji vas i danas najtačnije predstavlja, koji bi to bio i zašto?
– Ovoj izložbi sam dosta sklona jer je nova, a već sam za njom nostalgična.
INJournal: Na kraju, kako zamišljate sledeću etapu svog stvaralaštva – da li već osećate novu temu ili emociju koja će vas okupirati?
– Imam scenario za film Kupatilo, koji je smešan i strašan u isto vreme. Hoću to sad da snimim. I to bi bio neki plan. S druge strane, život je ono što se dešava dok mi pravimo druge planove.
Intervju: Ivana Nikolić
Foto: Marko Rupena
