Sa Milenom Radulović razgovarali smo neposredno nakon proslave njenog 30. rođendana, a u iskrenom intervjuu otkrila nam je da se nakon svih uspona i padova konačno oseća dobro u svojoj koži
Ona je jedna od onih glumica koju ne možete da ne primetite bez obzira na to da li je u sporednoj ili glavnoj ulozi, a o snazi njenog talenta najbolje govori činjenica da je sa svojih 30 godina uspela da ostvari zapažene uloge i mnogo izvan granica naše zemlje. Međutim, osim kao autentičnu glumicu, Milenu Radulović smo zavoleli i zbog njene hrabrosti da progovori o temama koje su dugo stavljane pod tepih čime je napravila pravu revoluciju po pitanju položaja žena na Balkanu.
Povod za naš razgovor bio je njen 30. rođendan, koji je proslavila krajem prošlog meseca, ali nam je u iskrenom intervjuu otkrila da je u životu uglavnom birala da ide alternativnim putevima koji su je doveli do toga da se danas oseća dobro u svojoj koži.
INJournal: Nedavno ste proslavili 30. rođendan, da li je to bio povod da napravite neku vrstu rekapitulacije dosadašnjeg života?
– Iako nisam osoba koja pridaje mnogo pažnje važnim datumima, moram da priznam da mi je 30. rođendan bio značajan. Pre svega, posle mnogo vremena odlučila sam da napravim slavlje na kom sam okupila najbliže prijatelje, kolege i porodicu. Bilo nam je mnogo lepo, a ja sam se osetila toliko voljeno i blisko od strane tih ljudi da sam shvatila da mi je bilo potrebno 30 godina da budem svoj na svome.
Kada sam kasnije sela da razmislim šta mi se sve izdešavalo za ove tri decenije, shvatila sam da je to bio jedan autentičan život sa mnogo lepih i ružnih događaja koji nisu bili uobičajeni. Međutim, sada se nekako osećam stabilno na svim životnim poljima. Okružena sam ljudima koje volim i u koje imam poverenje a, što je još važnije, stekla poverenje u sebe. Naučila sam da prihvatim sve što mi se dešava u životu jer za sve što se dešava postoji neki razlog. Mi ne učimo iz srećnih događaja već najviše rastemo u teškim situacijama.
INJournal: Jeste zadovoljni gde se trenutno nalazite u životu?
– Jesam. Zaista mogu da kažem da sam zadovoljna na svim poljima. Mnoge moje odluke bile su nekonvencionalne i hrabre i tu ne mislim samo na događaj po kome me najveći broj ljudi zna. Alternativnim putem pošla sam i po pitanju karijere pokušavajući da se ostvarim i van naših granica tako da sa 30. godina tečno govorim četiri jezika.
Naučila sam da prihvatim sve što mi se dešava u životu jer za sve što se dešava postoji neki razlog. Mi ne učimo iz srećnih događaja već najviše rastemo u teškim situacijama
INJournal: Kada smo kod vaše internacionalne karijere, veći deo prošle godine proveli ste u Španiji gde ste snimali seriju „Ožiljak“, a potom i još jedan naslov za platformu Disney+. Kako je došlo do saradnje sa Špancima?
– Došlo je tako što me je preporučila jedna divna žena, Tea Korolija, koja je nažalost u međuvremenu jako mlada preminula. Kada je počela priča o tome da će se u špansko-srpskoj koprodukciji raditi serija „Ožiljak“, Tea je videla mene u ulozi Irine ali smo obe znale da će taj put biti jako komplikovan jer je u pitanju glavna uloga. Međutim, na početku me je preporučilo to što znam ruski, pošto je Irina Ukrajinka. Potom sam odlučila da tokom kastiga, koji je trajao godinu dana, naučim i španski jer sam znala da će to biti značajna prednost koja će me kvalifikovati. Iskustvo iz Rusije me je naučilo da je znanje jezika uvek važna preporuka jer se lakše ostvaruje komunikacija što se i u ovom slučaju pokazalo kao tačno.
Kada smo završili snimanje serije „Ožiljak“ desilo se nešto neverovatno, a to je da me je ta španska produkcija predložila za svoj sledeći projekat koji je realizovala Disney+ platforma. Naravno, i ovog puta sam morala da prođem kasting ali je ceo proces trajao mnogo kraće. U seriji se pojavljuju mnogi jako poznati glumci iz Španije, ali to je sve što mogu da otkrijem za sada. Snimali smo u Dominikanskoj Republici, Madridu i Malagi i verujem da je i boravak na tim mestima doprineo tome da u miru dočekam svoj 30. rođendan.
INJournal: Kakvi su vaši trenutni planovi kada je reč o poslu?
– Nedavno sam našla menadžera u Los Anđelesu pa ćemo videti šta će se desiti sa tim. Osim toga, trebalo bi da počnem da snimam i jednu domaću seriju tako da sam u suštini ostvarila cilj koji sam imala kada sam na trećoj godini počela da učim ruski, a to je da sebi stvorim više opcija za rad na različitim tržištima.
INJournal: U kom trenutku ste shvatili da vam je potrebno da imate više opcija?
– Kada sam bila na trećoj godini studija već sam počela da radim i postalo mi je jasno koliko mi glumci malo utičemo na to koliko ćemo često raditi i šta ćemo raditi, a taj pasivan položaj mi je stvorio veliku nervozu. Druga okolnost bila je činjenica da smo bili pred kraj fakulteta i da nam je svima bilo jasno da nećemo svi sa klase raditi zbog čega je počela da me hvata panika da sam uzalud studirala. Međutim, baš u tom trenutku Miloš Biković je ostvario značajan uspeh u Rusiji i došao je na fakultet gde nam je ispričao da Rusi daju šansu našim glumcima i da je to dobra opcija. Ubrzo sam počela da učim ruski, onda se desila „Balkanska međa“, a kasnije sam u Rusiji radila na još pet projekata.
Svakako da je Holivud san svakog glumca, ali nikad nisam imala planove da se preselim tamo. Međutim, nakon što sam uradila jednu seriju za Amazon i jednu za Disney+, shvatila sam da je dobar trenutak da nađem agenta
INJournal: Da li je odlazak u Holivud vaš naredni cilj? I da li je rad u toj produkciji zapravo san svakog glumca?
– Svakako da je Holivud san svakog glumca, ali nikad nisam imala planove da se preselim tamo i da na taj način pokušam da ostvarim taj cilj. Međutim, nakon što sam uradila jednu seriju za Amazon i jednu za Disney+, shvatila sam da je dobar trenutak da probam da nađem agenta i uspelo mi je. Šta će od toga biti, zaista ne znam. Ako se nešto desi, fenomenalno! Ako se ne desi, nema veze. Mislim da je to jedini zdrav stav koji čovek može da ima prema toj industriji.
INJournal: Iako ste ostvarili značajne uspehe u inostranstvu zanimljivo je da u pozorištu igrate samo jednu predstavu – „Alisa u zemlji strahova“, u kojoj su se pronašle mnoge žene.
– Ne znam kako se to dogodilo da igram samo jednu predstavu, ali to svakako nije nešto na šta sam mogla da utičem. Kada se desio poziv od strane reditelja Ace Popovskog bila sam iznenađenja i, naravno, jako srećna. “Alisa u zemlji strahova” je predstava koja govori o položaju I o svim mogućim strahovima i nadanima modernog društva i mlade žene u njemu. Upravo zbog toga nema devojke ni žene koja se nije pronašla u ovoj predstavi. Dodatni adut te predstave je to što je urađena kao bajka za odrasle i zaista je veoma unikatna.
INJournal: Nedavno sam gledala vaš intervju u emisiji Ivana Stankovića „Šta sam tebi, a ko sam sebi“, u kojoj je izneo podatak da vas ljudi češće percipiraju kao aktivistkinju nego kao glumicu. Jeste li oduvek bili borac za pravdu u svom okruženju?
– Moram da priznam da me je zatekao kada je izneo taj podatak, ali zapravo sam još od detinjstva bila borac za pravdu i neko ko nikad nije mogao da ćuti. Tako da nije slučajno da sam dobila titulu aktivistkinje. Naravno, na to su se nadovezali događaji iz mog života i način na koji sam odlučila da se izborim sa njima. Kada sam odlučila da izađem u javnost i ispričam šta mi se desilo, niko nije mogao ni da pretpostavi kako će to biti primljeno i u šta će se pretvoriti. Međutim, ja sam svrhu pronašla u tome da sam sprečila da se nijedan takav slučaj više ne desi.
INJournal: Mislite li da ste zbog svog karaktera plaćali previsoku cenu?
– Mislim da nisam mogla da platim veću cenu. Naravno, dogodile su se neke važne stvari i svojevrsno regionalno buđenje, ali je bilo i mnogo ružnih događaja o kojima svesno ne govorim jer ne želim da im poklanjam pažnju. Moj život se promenio, promenio se život moje porodice, a da ne govorim o tome da je odnos medija u mnogim situacijama bio strašan. Mislim da ne postoji veća cena nego da prihvatiš da sve to nosiš kroz svakodnevni život.
Nažalost, sistem je takav da se suđenje razvuklo toliko da će se uskoro navršiti 1500 dana od početka istog. Mislim da smo mi dobar primer kako naš sistem funkcioniše i zato mi je mnogo drago što su studenti sa svojim zahtevima uboli suštinu
INJournal: Situacija je trenutno takva da se suđenje Miki Aleksiću odugovlači i da je prošlo više od četiti godine, a da epiloga nema. Kako se vi i ostale žrtve osećate tokom čitavog procesa?
– Nažalost, sistem je takav da se suđenje razvuklo toliko da će se uskoro navršiti 1500 dana od početka istog. Mislim da smo mi dobar primer kako naš sistem funkcioniše i zato mi je mnogo drago što su studenti sa svojim zahtevima uboli suštinu.
INJournal: Kada smo kod studenata, od samog početka podržavate njihovu borbu, a i sami ste držali tribine na fakultetima i učestvujete u čitavoj stvari.
– Oduvek me je interesovala politika i pratim događaje kako kod nas tako i u svetu, a zahtevi studenata su takvi da se nekako osećam da su deo i moje priče. Kontakt sa tim mladim i hrabrim ljudima za mene je lekovit i terapeutski. To njihovo zajedništvo je nešto što nam je tako potrebno u svetu radikalnih podela kojima svakodnevno svedočimo, i to ne samo kod nas već i u čitavom svetu. Pri tome, nekako se osećam da sam im generacijski bliska, a druženje sa njima me je na neki način i podmladilo (smeh).
Malo se šalim, ali ima i mnogo istine u tome. Kada sam odlučila da izađem sa svojim pričom u javnost, imala sam samo 25 godina. Od tada do danas morala sam da budem mnogo zrelija od svojih godina jer su moje obaveze bile takve. Međutim, sada se nekako svi borimo za istu stvar i ta njihova mladalačka energija i solidarnost me istinski podmlađuju.
INjournal: Koliko činjenica da se osećate dobro u svojoj koži ima veze sa tim što godinama idete na psihoterapiju i vezbate jogu?
– Psihoterapija je nešto što me je zaista preporodilo i ko zna gde bih završila da nisam krenula kod psihoterapeuta. S druge stane, jogu sam otkrila tokom korone i pokazalo se da je to jedina fizička aktivnost koju radim sa uživanjem. Nedavno sam našla i grupu ozbiljnih jogina iz Rusije sa kojima trenutno treniram i zasta mi prija.
Intervju: Ivana Nikolić
Foto: Ivana Savić
Stajling: Vesna Stanković
Šminka: Ena Jović
Frizura: Stanislav Civrić za Studio Prostor, Terazije 1
Mesto snimanja: Pavilion Hotel & Social Club, Dobračina 39
