Sajsi MC u razgovoru za INJournal govori o novom albumu „Svetla grada su jaka“, prvoj zbirci poezije, sazrevanju na muzičkoj sceni, majčinstvu i očekivanjima koja društvo postavlja pred žene
Sedmi album, prva zbirka poezije i sve jasniji autorski glas koji ne pristaje na očekivanja – Sajsi MC danas je u fazi karijere u kojoj sebi dopušta da istražuje nove teme i pomera sopstvene granice. Nakon albuma „Mater“, koji joj je doneo hit „Fuks Delux“, odlučila je da ne ponavlja formulu koja je naišla na odličan prijem kod publike, već da krene u potpuno drugom pravcu. Na albumu „Svetla grada su jaka“ bavi se i temama za koje ranije nije verovala da može da ih obradi, dok je zbirkom pesama „Šta žulja zgrade?“ otvorila vrata jednog drugačijeg, intimnijeg sveta. U razgovoru za INJournal otkriva kako je izgledao rad na novom albumu, zašto joj je važno da stvara bez pritiska očekivanja, šta je naučila tokom više od dve decenije karijere i na koji način je majčinstvo dodatno izoštrilo njen pogled na društvo.
INJournal: Nedavno ste objavili sedmi album “Svetla grada su jaka”, kako je izgledao čitav proces rada na novim pesmama?
– Nakon što je pre dve godine objavljen album „Mater“, bila sam pod velikim pritiskom jer se izdvojila pesma „Fuks Delux“, koja je postala hit, a publika mi je jasno stavila do znanja da želi još takvih pesama. To je za mene bila nemoguća pozicija, koja je počela da me nervira, pa sam sela i porazgovarala sama sa sobom, nakon čega sam odlučila da ne pravim nikakvu pauzu, već da odmah krenem sa radom na novom albumu. Nakon mesec dana ušla sam u studio i prva pesma koja je nastala bila je „Nakon mene“. Tom pesmom sam uspela da razbijem to neko prokletstvo hita i da krenem u sasvim drugom pravcu. Ovo je moj prvi album na kojem nemam stare tekstove, već su sve pesme nastale tokom prošle i početkom ove godine. Sama činjenica da sam, u trenutku kada su mi svi govorili da skrenem levo, ja produžila pravo govori mi da sam dostigla priličnu dozu zrelosti u muzičkoj karijeri.
Nikad nisam znala da radim ono što ljudi očekuju jer ne znam da radim po narudžbini. To je velika veština koju poseduju veliki virtuozi
INJournal: Da li pod zrelošću podrazumevate to da više ne radite stvari koje se od vas očekuju?
– Nikad nisam znala da radim ono što ljudi očekuju jer ne znam da radim po narudžbini. To je velika veština koju poseduju veliki virtuozi. Tekstopisci koji rade za druge savladali su tu veštinu, a ja ipak uglavnom pišem tekstove za sebe. Tako da pod sazrevanjem prvenstveno mislim na to da sam svesno prelomila u kom ću pravcu krenuti jer znam u čemu sam dobra i koji su moji kapaciteti. Jako je lep osećaj kada ljudi vole neku pesmu, ali nisam smela da dozvolim da me to ponese. U tom smislu sam ponosna na sebe.
INJournal: Da li vam je ta vrsta samosvesti nedostajala na početku karijere? Kako je izgleda proces rada na vašem prvom albumu?
– Počela sam da radim 2002. godine, a prvi album je izašao šest godina kasnije. Kod mene je sve išlo sporo i trebalo mi je vremena da pronađem ljude sa kojima ću raditi. Naime, ušla sam u svet muzike prilično naivno jer nisam znala ništa o muzičkom biznisu niti sam imala muzičko obrazovanje, tako da sam učila na teži način, ali ne žalim zbog toga.
INJournal: Šta biste, iz današnje perspektive, voleli da ste znali te 2002. godine?
– Za početak, da pravim matrice, pa sve ostalo. Ja sam na početku karijere bila uglavnom koncentrisana na tekstove, što je bilo i prirodno jer sam samo to i znala da radim. Bilo mi je najvažnije da budem zadovoljna tekstom, međutim, vremenom sam shvatila da, ako želim da muzika bude medij kroz koji ću se izražavati, moram da obratim podjednaku pažnju i na tekst i na muziku. To je jedino što bih iz ove perspektive eventualno promenila, a sve ostalo je deo procesa.
U svet muzike ušla sam prilično naivno jer nisam znala ništa o muzičkom biznisu niti sam imala muzičko obrazovanje, tako da sam učila na teži način, ali ne žalim zbog toga
INJournal: Kako birate saradnike?
– Jako mi je važno da radim sa ljudima koji me razumeju. Imala sam i suprotna iskustva i to me je koštalo. Znam da će neko reći da ne treba mešati posao i privatni život, ali ja volim da radim sa ljudima sa kojima mogu da se družim i pričam o svemu jer je muzika takav biznis da sa nekim moraš da se „kapiraš“ da bi mogao da radiš. Kada radim sa ljudima kojima ne mogu da verujem, sklopim se kao školjka i ne mogu do kraja da uđem u kreativni proces od kojeg sve zavisi.
INJournal: Da li to znači da ne menjate često saradnike?
– Upravo tako. Volim da se držim istih ljudi i jako cenim lojalnost.
INJournal: Koja vam je omiljena pesma sa novog albuma?
– Uglavnom nemam omiljenu pesmu sa svojih albuma, ali ovog puta je to „Svetla grada su jaka“ jer ona ima svoju priču. Kada sam počela da pišem tekst, imala sam u glavi usamljenu ženu koja noću sama šeta gradom, ali su joj ta jaka svetla neka vrsta utehe. Međutim, tekst nije bio gotov kada sam sa Endži, koja gostuje u pesmi, ušla u studio. Dok smo gledale šta će koja da peva, iz mene su izašli stihovi: „Mrak ne želi da te odvede, evo ti jakna, ostani još malo, tu gde parkovi gutaju reke, plovimo na klupama, zaboravljam na sebe“. Kada su ti stihovi izašli iz mene, shvatila sam da sam izbrisala svoju junakinju i da sada govorim o grupi dece koja lutaju gradom i pronalaze drugu decu sličnu sebi. To su deca beskućnici koja su prevazišla bauk mraka jer su ostavljena sama noću na ulici, pa sam zamišljala kako provode noć napolju. Tako sam sa jedne prešla na potpuno drugu temu, za koju nikada nisam mislila da mogu da je obradim jer smatram da možda nisam dovoljno dobra da bih ispričala tako kompleksnu priču. Međutim, sama činjenica da sam uspela u tome pozitivno me je „ošinula“, u smislu da nisam mogla da verujem šta sam uspela da napišem. Pritom, ova pesma se jednostavno desila, što nije često u muzici jer svi dolazimo u studio sa već pripremljenim tekstovima. Upravo zbog toga sam se vezala za nju jer je nastala spontano.
INJournal: Da li pratite reakcije publike i koliko su vam važne?
– Uvek sve pratim i volim da saslušam šta ko ima da kaže. Deo publike imao je priliku da čuje ovaj album i pre objavljivanja, tokom književnih večeri na kojima sam predstavljala svoju knjigu „Šta žulja zgrade?“. U trenutku kada je album završen, imali smo zakazane književne večeri u četiri grada, na kojima smo pre početka premijerno puštali muzički film, koji će uskoro biti objavljen i na mojim društvenim platformama. Tada sam imala priliku da vidim na šta ljudi najviše reaguju i moram da priznam da su to bile pesme „Nakon mene“ i „Ne tražim pomilovanje“. Nisu reagovali na one pesme koje se tipično izdvajaju, poput „Oče naš“, i to mi je bilo baš zanimljivo.
Za knjigu sam birala pesme koje ne liče na tekstove Sajsi MC, već one u kojima pišem o depresiji, mislima o samoubistvu i mnogim drugim teškim stvarima koje postaju lakše kada ih podeliš sa nekim
INJournal: Početkom godine objavili ste zbirku pesama “Šta žulja zgrade?”, kako je nastala vaša prva knjiga?
– Dugo sam želela da izdam knjigu, ali sam vodila takav život da gotovo nikada nisam bila kod kuće, s jedne strane, a s druge nisam preterano koristila kompjuter. Trebalo je da otvorim svoje stare sveske sa pesmama i da ih prelistam, ali me je pomisao na to plašila i dugo sam to odlagala. Međutim, onda su počeli da me zovu na književne večeri i shvatila sam da nemam nikakav legitimitet da se tamo pojavljujem jer nikada nisam objavila knjigu. Imala sam osećaj da sam uljez u tom svetu. Onda sam odlučila da ipak otvorim svoje sveske i počnem da prekucavam pesme. Kasnije su, tokom procesa uređivanja, mnoge pesme izbačene, a neke nove su dodate, sve dok knjiga nije dobila svoj oblik. Birala sam pesme koje ne liče na tekstove Sajsi MC, već one u kojima pišem o depresiji, mislima o samoubistvu i mnogim drugim teškim stvarima koje postaju lakše kada ih podeliš sa nekim.
INJournal: Koliko često nastupate u ovoj fazi karijere?
– Mnogo manje nego ranije. Kao prvo, imam dete, a kao drugo, prošla je faza u kojoj nisam odbijala nijedan nastup. Imam zaista veliku kilometražu jer sam znala da mi je potrebno to iskustvo. Nastupi sa sobom nose neverovatno iskustvo, posebno kod mene jer ih doživljavam kao vrstu katarze. Nikad nisam znala da izađem i „odradim“ nastup, već uvek imam potrebu da „prospem creva“. To ima svoju cenu jer uglavnom posle svirke ne mogu da smirim adrenalin bez bromazepama, tako da danas biram gde ću da nastupam.
Jako mi smeta što društvo nije skrojeno po meri majke, a trebalo bi da bude. Ne mogu da ćutim o tome jer imam osećaj da ću se razboleti. Mislim da mnoge bolesti kod žena dolaze otuda što smo predugo ćutale. Ćutimo jer nam nije dozvoljeno da se požalimo a da ne naiđemo na osudu tipa: „Ćuti, dete ti je živo i zdravo, šta ima da se žališ?“
INJournal: Koliko vas je majčinstvo promenilo kao ženu i umetnika?
– Nateralo me je da se organizujem. Pre nego što sam rodila ćerku, krajnje bahato sam trošila svoje vreme i vreme drugih ljudi, a ona mi je donela red u život. Međutim, isto tako je do krajnjih granica radikalizovala moj feminizam. Postala sam najbesnija feministkinja. Od banalnih stvari, poput toga da ne možeš normalno da provozaš kolica kroz grad, pa do toga koliko sve padne na ženu kada postane majka i šta se sve od nje očekuje. Jako mi smeta što društvo nije skrojeno po meri majke, a trebalo bi da bude. Ne mogu da ćutim o tome jer imam osećaj da ću se razboleti. Mislim da mnoge bolesti kod žena dolaze otuda što smo predugo ćutale. Ćutimo jer nam nije dozvoljeno da se požalimo a da ne naiđemo na osudu tipa: „Ćuti, dete ti je živo i zdravo, šta ima da se žališ?“
Intervju: Ivana Nikolić
Foto: Alek Živković
