Sara Blam: Upoznajte našu prvu kolumnistkinju

Ona je predstavnica old school klaberki koja redovno šeta Dorćolom na visokim potpeticama, ali ume i da ih izuje kada je zabole noge. Za nju crveni karmin nije modni trend već statusni simbol, a sat joj je često u mislima, ali ne onaj na koji gledamo kada žurimo već peščani jer je asocira na žensku siluetu. Sa udajom i rođenjem deteta nije se odrekla pirsinga na jeziku, ali zato umesto da svoju četvorogodišnju ćerku vodi u igraonicu, radije bira da zajedno „jašu jednoroga“.
Ona je Sara Blam. Kostimografkinja Narodnog pozorišta čija je beleška „One“ poslednjih meseci doslovno „zapalila“ društvene mreže. Tridesetdvogodišnja hroničarka beogradske svakodnevice, od sada će biti stalna kolumnistkinja našeg magazina, a pre nego što vas narednog ponedeljka „uvuče u svoj inspirativni svet“ odlučili smo da vas kroz kratak intevju upoznamo sa našom novom saradnicom. Razgovor smo obavili u njenom kraju, u dorćolskom kafiću „Sinatra“ uz zvuke džeza i crno vino, razume se. Evo šta nam je Sara oktrila.
U čemu je sličnost između stvaranja kostima i pisanja?
– Jedna od mojih omiljenih rečenica jeste čuvena izjava Vivienne Westwood koju ću parafrazirati, a glasi da niko od nas ne može da ide go, a ako smo već primorani da imamo odelo, zašto ono ne bi bilo faboulous? Da bi napravila savršen kostim za likove iz predstave, prva faza rada jeste čitanje teksta. Tokom te faze upoznajem lik i tada pišem sve što je za njega karakteristično. Kasnije, na osnovu tih beleški, crtam skice i stvaram kostime. Kostimografi to retko rade, ali to je moj pristup poslu. Zahvaljujući kostimografiji, shvatila sam da u pisanju možeš da budeš sam svoj reditelj dok u mojoj profesiji, ipak, postoje ograničenja.
Kako je nastala beleška „One“?
– Budući da me mnogi znaju kao dugogodišnju klaberku, ali i da često na društvenim mrežama iznosim svoje stavove o tome kako danas izgledaju izlasci u Beogradu, dobila sam poziv od strane jedne medijske kuće da napišem tekst o pogrešnim idolima današnjih mladih devojaka. Počela sam da pišem, brišem i tako u krug, sve dok nisam stala, duuboko udahnula, pogledala malo društvene mreže i tamo videla listu mojih prijateljica koje su i danas poželjne, urbane i savršene devojke… Tada sam shvatila da zapravo trebam da pišem o njima. I tako je nastala beležka One.
Koliko vas je iznenadila reakcija na vaš tekst koji ima nekoliko stotina hiljada share-ova samo na Facebook-u?
– Kada sam napisala belešku, objavila sam je na svom Facebook profilu i tagovala nekoliko drugarica koje su mi bile inspiracija, mada su me inspirisale i mnoge devojke koje i ne poznajem. Otišla sam da se nađem sa čovekom kome je trebalo da predam tekst, ali kada sam mu pokazala belešku, nije bio zadovoljan. Njegovo mišljenje je bilo da su moji stavovi uvredili mnoge devojke, i to me je u prvi mah obeshrabrilo. Slušala sam ga svega nekoliko minuta, a nakon toga na telefonu su samo počela da stižu obaveštenja o tome koliko devojaka deli  „One“ na svojim profilima. Među njima su bile i Bojana Stamenov, Tijana Dapčević, Dušica Mijuš, Ana Rodić i mnoge druge devojke iz javnog sveta, a naročito me je iznenadilo to što je tekst podelila i Nina Badrić. Ipak, intimno mi je najdraži bio share Lune Lu koja je moja velika životna inspiracija i smatram da je upravo ona najbolja predstavnica tog duha Beograda u kome sam ja odrastala. Mnogi internet portali preneli su belešku, pa čak i Prva televizija. U početku sam brojala share-ove na Facebook-u i stigla do 150.000 i tu sam već počela da gubim računicu.
Da li je bilo i negativnih komentara?
– Jeste, ali su bili malobrojni. Moja namera nije bila da bilo koga uvredim, jer i sama imam drugarice koje nadograđuju nokte ili su ugradile silikone, a moram da priznam da sam i ja lepila veštačke trepavice. Međutim, moja poruka je bila da smo u današnjem svetu svi počeli da ličimo jedni na druge i da su devojke počele da slede jedan šablon, a lepota je u različitosti. Poenta je da ne smemo da zaboravimo ko smo i da one male stvari koje nas čine srećnim treba da nam budu važnije od toga da li će bilo ko zbog naših postupaka da prevrće očima. Takođe, bilo je ljudi koji su smatrali da previše potenciram Beograđanke i sve što je urbano, ali ne znaju da su među devojkama koje su me inspirisale i moje drugarice iz unutrašnjosti. Jedna od njih je iz Leskovca, a jedna iz Niša.
Kako su muškarci reagovali na vaš tekst?
– Njihova pozitivna reakcija me je najviše iznenadila jer je bilo mnogo muškaraca koji su se oglasili sa stavom da im je žena iz moje beleške jako seksi, iako u njoj nema ni malo erotike.
Šta čitaoci ponedeljkom mogu da očekuju u vašim kolumnama?
– Mene inspiriše život i sve te male stvari koje ga čine. Ako napravim poređenje sa mojom primarnom profesijom, mogla bih da kažem da kada predstava ne valja, kostim lako može da se pocepa i baci. Ali, svi mi na rođenju dobijemo samo jedan kostim i trebalo bi da se potrudimo da nam bude najudobniji, najglamurizniji i da se u njemu osećamo najlepše. Dokle god razmišljamo o tome kako nas drugi gledaju u tom kostimu, pitanje je koliko ćemo biti srećni.

Još jedno podsećanje na belešku „One“, a već sledećeg ponedeljka čeka vas nova, uzbudljiva tema!

ONE

One ne nose stikle, one nose visoke POTPETICE, ne nose starke zato sto je moderno, vec zato sto su to radile jos kao KLINKE.
One ne koriste karmin vec RUZ, crveni mogu da ponesu u svakoj prilici jer su im usne u obliku slova M a ne O.
One ne pisu poruke i mail-ove, one i kada kuckaju, kuckaju PISMO.
One uvek radije BIRAJU da iz majice izviri cipkana bretela, nego prepumpani balon, jer CIPKA je seksi… a ne guma.
Ako se tetoviraju, one to rade zato sto je LICNO, ne zato sto podize cenu.
Ako zaplacu, one zaplacu uz CRNO-BELI FILM, ne uz Brenin stih ili Reality ..
One BROJ telefona ne diktiraju, one ga ispisu NA DLANU…
One, kada odlutaju, ne grickaju zanoktice oko vestackih kandzi, one grickaju VRH OLOVKE, Ne smeju se kroz zube, smeju se GLASNO, jer iskren prirodan OSMEH nema cenu.
One ne pokazuju SREDNJI PRST, one NAMIGNU… a poruka ostane ista.
One ne igraju, one plesu i tada ne mesaju, one VRCKAJU. One skinu cipele i kroz svoj grad HODAJU BOSE zato sto su srecne, ne zato sto su pijane.
One, kada idu na reku, nose kupaci, a ne vestacke TREPAVICE, i vise vole da im na suncu izgori VRH NOSA pod sesirom, nego guzica pod lampom, nemaju crte od solarijuma, vec od cipkanih bretela. One na PLAZU ne nose puder i ratnicke boje za lice, vec olovke za crtanje po kamencicima i pisanje razglednica.
One, umesto da upale klimu u kolima, uvek prvo otvore sve prozore i RASTRESU KOSU.
One, kada zele da su SEXY, umesto top majcice i mini suknjice, oblace BELU musku KOSULJU,
Opustaju se uz PUCKETANJE kocke leda i STARE PLOCE, One se uz SAMPANJAC i narodnjake ne puce vec smeju. Kada cuju trubu pomisle na JAZZ, ne na Gucu. POZORISTE ne obilaze ili samo posecuju… stalno mu se vracaju.
One SANJAJU uvek U BOJI, tako jako i stvarno da se snovi i u snu ostvaruju.
One ljubav vode DODIROM.
One ne mastaju o cudima, one CUDA stvaraju i zive.
ONE SU DRUGACIJE ZATO STO SU ODUVEK OSTAJALE ISTE.

Za sve ONE , koje su u vremenu izopacenih vrednosti, ostale iste i tako postale DRUGACIJE… Pomenula sam samo neke od njih kojih sam se u prvom trenutku setila i koje su me najvise inspirisale da ovo napisem, i koliko mesta je bilo… ali pomenula bih jos mnoge i posvecujem ga SVIM mojim dragim prijateljicama, drugaricama i poznanicama … U nadi da ce i nasa deca jednog dana upravo tako postati drugacija …

SaRa B.

To Be Continued

Podeli

Scroll to Top