U beogradskom hotelu Pavilion nedavno je održana promocija satova čuvene kuće Raymond Weil, a ovom događaju prisustvovao je i direktor razvoja istoimene kompanije Hose Maria Ramos. On je tom prilikom predstavio novu kolekciju ručnih satova pod nazivom Millesime Small Second, koja je već dobila najprestižniju nagradu – gran pri za ručne satove GPHG 2023 (Grand Prix de l’Horlogerie de Genève). Domaćin večeri bila je kompanija Bomar, u čijim su radnjama dostupni Raymond Weil satovi, a istom prilikom predstavljeni su i domaći ambasadori brenda Raymon Weil.
Budući da Raymond Weil posebnu pažnju polaže na muziku, prvi izabrani ambasadori brenda za Srbiju su Stefan Milenković – naš poznati violinista i Aleksandra Duende – DJ i dizajnerka odeće i nakita.
– Veoma mi je drago da mogu da predstavljam Raymond Weil, kao kompaniju koja je inspirisana muzikom, ja kao muzičar inspirisan satovima… – našalio se Stefan i dodao:
– Vreme je uvek bio sastavni deo mog života i gledam to ne samo kao prolazak vremena nego i kao kontekst za uspeh, nešto što je sastavni deo stvaralaštva i uspešne karijere.
INJournal ekipa i ovog puta bila je na licu mesta, a ovu priliku iskoristili smo da sa našim slavnim violinistom razgovaramo kako o satovima i vremenu tako i o njegovom životu koji poslednjih nekoliko godina sa sinom Nikolom i suprugom Goricom vodi u Srbiji.
INJournal: Koliko često nosite sat?
– Ja ne skidam sat sa ruke, ali ne iz estetsih razloga već zato što nosim sportski sat koji prati sve moguće metrike tokom dana. Počeo sam da ga nosim pre više od četiri godine i od tada ga ne skidam ni danju ni noću. Fizički sam veoma aktivan pa mi znači da mogu da ispratim sve što se dešava sa mojim telom. S druge strane, jako dugo nisam nosio jedan ovako lep sat, koji ne prati samo vreme već je i modni detalj. Ovako nešto definitivno nemam i planiram da ga nosim u svim elegantnim prilikama.
INJournal: Šta od pomenutih metrika na satu najredovnije pratite?
– Pratim bukvalno sve, od ciklusa spavanja pa do pritiska i broja otkucaja srca kada trčim. Pošto vozim električni monocikl, recimo, imam aplikaciju na satu sa kojom pratim brzinu. S druge strane, kada sam na putu uvek volim da pogledam na kojoj sam nadmorskoj visini i slično. Sve su to stvari koje vam apsolutno nisu potrebne za normalan život ali kada jednom uđete u to, onda vas stalno tera da nešto pratite.
INJournal: Da li to znači da ste potpuno posvećeni zdravom životu?
– Apsolutno. Bog nam je dao sve preduslove za normalno funkcionisanje, a naše je da to održavamo odnosno da ne radimo protiv sebe. U skladu sa tim, i ja pokušavam da ne radim protiv sebe, pogotovo što mi karijera i intezitet života koji vodim često oduzimaju energiju. Stoga pokušavam da to nadomestim i da vratim svom telu kroz vežbanje i pristojnu ishranu.
INJournal: Pre nekoliko godina pričali ste o tome da imate običaj da se tuširate hladnom vodom, da li još praktikujete Wim Hof metod?
– Da, i dalje sam mu veran. Osim tušitanja hladnom vodom, Wim Hof podrazumeva i vežbe disanja koje takođe radim, jer je ovaj metod odličan kako za podizanje energije tako i za celokupno zdravlje. Naravno, sam čin tuširanja može da bude veoma neprijatan posebno kada ste početnik.
INJournal: Kako se hranite?
– Pošto konstantno vežbam trudim se da pravim balans između proteina i ugljenih hidrata, kao i da ne unosim prazne kalorije koje telu ne daju ništa a oduzimaju mu energiju. Ako pojedemo nešto i posle toga se osećamo kao da nas je čekićem neko lupio po glavi, nešto nije u redu. Ako nam je potrebno šest sati da se oporavimo od obroka, nešto nije u redu. Hrana bi tebalo da nam daje energiju, a ne da nam je oduzima. Ja volim hleb i takozvane prerađene ugljene hidrate tako da nisam potpuno disciplinovan kada je ishrana u pitanju ali se trudim da pravim balans. Za početak je važno da smo svesni šta koja namirnica radi našem telu, odnosno šta nam daje a šta oduzima pa ćemo onda lakše donositi odluke.
Majk Tajson je jednom priliom rekao da je disciplina kada radite nešto što vam se ne radi tako kao da vam se upravo to radi. Činjenica je da ni ja nisam uvek inspirisan da satima sviram, ali sam svestan da je to neophodno da bih ostao u kondiciji
INJournal: Koliko često vežbate violinu?
– Svaki dan. Naravno intezitet i broj sati povećavaju se pred bitan nastup ili turneju, ali sviram svakodnevno.
INJournal: Da li posle svih ovih decenija i dalje ima dana kada kažete sebi: jao moram da vežbam ili vam je to odavno postala rutina?
– I da i ne. Nekada da jer to je ipak moj posao. Majk Tajson je jednom priliom rekao da je disciplina kada radite nešto što vam se ne radi tako kao da vam se upravo to radi. Činjenica je da niste uvek inspirisani da satima vežbate, ali sam svestan da je to neophodno da bih ostao u kondiciji. Tako da ne moram da budem uvek inspirisan da bih vežbao već nekada samo radim ono što moram.
INJournal: Da li nekad svirate za svoju dušu? Šta najčešće svirate u takvim trenucima?
– Da. Za svoju dušu uvek volim da se vratim Bahu ili Bramsu mada dosta zavisi i od raspoloženja. Jedna od mnogih lepih stvari u vezi sa muzikom jeste to što može da se prilagodi bilo kom raspoloženju.
INJournal: Koliko se često na putovanjima i turnejama u ovoj životnoj fazi?
– Nekad je lakše reći koliko često nisam na putu jer sam često više odsutan od kuće nego što sam prisutan. Pre pandemije prosečno sam bio na putu između 180 i 200 dana godišnje. Međutim, nakon što smo se vratili u Srbiju ta brojka je nešto manja i to je bio jedan od razloga zbog kog sam odlučio da ponovo živim ovde. Dok sam živeo u Americi obično sam povezivao koncerte u Evropi pa sam bio odsutan i po 2-3 nedelje. Sada mi je mnogo lakše jer veliki broj koncerata držim upravo u evropskim zemljama tako da mogu da odem negde na nekoliko dana pa da se vratim kući, a onda i ponovo otputujem.
INJourna: Idete li često u Ameriku?
– Otprilike dva puta godišnje. Poslednji put sam bio u novembru prošle godine i zbog posla sigurno idem ponovo u novembru ove godine, ali ću verovatno u međuvremenu otići još jednom kako bi se video sa prijateljima i proveo neko vreme tamo.
INJournal: Gde se danas osećate da ste kod kuće?
– To je sigurno ovde. Jeste da mi je i tamo sve jako poznato, da imam svoj krug prijatelja i da obožavam zapadnu Ameriku, tačnije potez od Kolorada ka zapadu, ali se ipak u Srbiji osećam da sam kod kuće.
INJournal: Da li je za porodični život praktičnije biti u Srbiji nego u Americi?
– Za moju porodicu verujem da nema boljeg mesta od Srbije. A da li je ovde bolje nego u Americi ne bih se usudio da govorim jer odgovor prvenstveno zavisi od toga gde bismo bili u Americi. Tamo se način života jako razlikuje u zavisnosti od toga u kojoj ste državi jer SAD nije homogena sredina, ali ja trenutno ne bih voleo da sam bilo gde drugde.
INJournal: Ne tako skoro u podcastu Agelast govorili ste o tome da vaš sin poseduje talenat za muziku, da li radite na tome da razvijete u njemu ljubav prema vašoj profesiji?
– On definitivno ima osećaj za muziku i pokazuje talenat ali sa svoje četiri godine nema konkretan interes da se bavi time niti ja insistiram na tome. Rad sa tako malim detetom bio bi veoma specifičan poduhvat koji zahteva posebnu posvećenost. Moj otac je imao tu sposobnost da moj talenat prati od tako malih nogu dok ja ne bih smeo da se usudim da sada počnem da radim sa njim. S druge strane, ni on me ne vuče za rukav da ga učim da sviram violinu već mnogo više voli da se igra sa robotima.
Intervju: Ivana Nikolić
Foto: Promo
