Između žiriranja na Bitefu, iščekivanja premijere serije „Sablja“ i početka snimanja novog projekta u Hrvatskoj sa Tihanom Lazović razgovarali smo o slobodi i feminizmu i njenim ambicijama i planovima
Jedna je od onih javnih ličnosti koju ne možete da ne primetite, bez obzira na to da li je u glavnoj ulozi nekomercijalnog filma ili u žiriju pozorišnog festivala na kojem se ne libi da kaže ono što gađa tačno u centar sve devijacije i probleme društva na Balkanu. Zavoleli smo je najpre kao autentičnu glumicu koja je svojom pojavom osvežila televizijsko i filmsko nebo iznad regiona na kojem se, na opštu radost publike, sudaraju „komšijske“ koprodukcije, a onda i kao „srpsku snahu“ kada je stupila u brak sa kolegom Branislavom Trifunovićem. Slobodna je i svoja i ne namerava to da menja jer, kako kaže, lenja je i nezainteresovana za svaku vrstu samopromocije i jurnjave za sigurnim poslom u nečemu tako nesigurnom kao što je gluma. Sa glumicom Tihanom Lazović, rođenom Zadrankom, koja je od titule sa Berlinskog filmskog festivala jedne od 10 najvećih evropskih glumačkih nada za samo osam godina postala iskusna karakterna glumica, razgovarali smo između njenog žiriranja na Bitefu, iščekivanja premijere serije „Sablja“ i početka snimanja novog projekta u Hrvatskoj.
INJournal: Upravo je završen 58. Bitef festival na kojem ste kao članica žirija prvi put imali jednu drugačiju, ali vrlo odgovornu ulogu. Je li bilo teško biti članica žirija u jednom tako specifičnom takmičarskom programu kakav je Bitef?
– „Žiriranje“ smatram izuzetno nezahvalnim poslom i nisam fan ocenjivanja umetničkih dela, tako da je za mene to bio jedan vrlo zanimljiv, ali i zahtevan zadatak. Srećom, kolege u žiriju bile su izuzetno društvo – grupa inteligentih, darovitih, duhovitih, inspirativih osoba koje su mi olakšale moja propitivanja i sumnje vezane za „ocenjivanje“ nečeg tako neocenjivog kao što je jedno umetničko delo.
INJournal: Slogan ovogodišnjeg Bitefa koji glasi „Lepota ne(će) spasiti svet“ je u isto vreme dvosmislen i ambivalentan. Koja je to lepota koja neće spasiti svet?
– Ovde priliči da citiram naš odogovor kao članova žirija na ovogodišnji slogan i program festivala. „Lepota neće spasiti svet, jer svetu nije stalo. Ipak, lepota može spasiti ljude, to je nesporno. Da budemo precizni, lepota može poslužiti kao sredstvo za beg od dominantnog sistema. Ona nam može pomoći da promenimo svoju perspektivu. Želimo da se više pažnje posveti marginalizovanim grupama. Težimo svetu u kojem će postojati više empatije i gde će se dobrota smatrati izrazito privlačnom. U tom duhu, odlučili smo da nagradimo umetnice koje su u svojim radovima koristile radikalna izvođačka sredstva i pokrete kako bi se osvrnule na položaj žena u društvu“.
Feminizam je jedna spora svakodnevna borba koja, nažalost, vrlo često ima negativnu konotaciju. Moć patrijarhata je toliko duboko utkana u svaku poru našeg društva i “uzdrmavanje” tog demona je posao koji se ne događa preko noći
INJournal: Mnogi umetnički radovi koji su bili na programu bavili su se preispitivanjem ženskih arhetipova. Koliko su te kategorije danas na snazi? Prepoznajete li ih u svom okruženju ili mislite da su odavno prevaziđene?
– Feminizam je jedna spora svakodnevna borba koja, nažalost, vrlo često ima negativnu konotaciju. Danas, za razliku od pre 40 ili 20 godina, više razgovaramo, osvešćujemo, promišljamo i propitujemo ulogu žene u patrijarhalnom heteronormativnom sistemu, ali moć patrijarhata je toliko duboko utkana u svaku poru našeg društva i “uzdrmavanje” tog demona je posao koji se ne događa preko noći. Često slušam – joj, nije baš sve pitanje feminizma, opusti se malo. Mislim da ne postoji preča borba, odnosno da ne postoji nijedna borba za zdravije i bolje društvo od borbe za ravnopravnost i jednakost polova. Samo zato što danas ima više dijaloga i kritičkog promišljanja, branioci patrijarhalnog svetonazora vole kolutati očima, pozivajući se na tu razornu „woke kulturu“ zbog koje se „više ne možeš ni našaliti na račun silovane žene” i zbog koje „običan mali udarac po dupetu svoje asistentkinje“ može imati ozbiljne posledice. Dovoljno je samo da pogledamo statistiku femicida počinjenih na području Balkana u zadnjih nekoliko godina da nam bude jasno da smo kao društvo neoprostivo zakazali. Nepostojanje sistema koji identifikuje i analizira slučaje femicida vodi do još nasilja i još više žrtava.
INJournal: Imali ste prilike da tumačite različite ženske likove i kada bismo uzeli da ih nanižemo jedan do drugog to bi bila bogata ogrlica. Kako vama deluje ta niska ženskih karaktera od Trubačice u kontroverznom filmu „Svećenikova djeca“ do Dragane u crnohumornoj komediji „Živi i zdravi“?
– Ne razmišljam o „popisu“ svojih uloga. Možda ću to činiti „pod stare dane“. Zasad je to još uvek „kupus“ mojih dobrih i manje dobrih odluka. Ono na šta sam ponosna jeste da sam sve odluke više ili manje donosila „iz stomaka“, po osećaju ili instinktu, kako hoćete. Uglavnom, nisam zažalila, pa se smatram srećnicom.
Naravno da i dalje živimo u svetu skrojenom po meri belog, hetero, dobrostojećeg muškarca. To nije ništa novo. Pitanje je koliko smo toga svesni i šta činimo po tom pitanju?
INJournal: Film „Živi i zdravi“ crnogorskog reditelja Ivana Marinovića obeležio je prvi deo ove, a nedavno je na bioskopske repertoare stigla i potresna drama „Samo kad se smijem“ rediteljke Vanje Juranić. U oba ostvarenja igrate glavnu ulogu. Naizgled dva vrlo različita filma, a suštinski oba se bave položajem žene u patrijahalnom društvu. Da li nam ovakve teme na velikom platnu zapravo govore da i dalje živimo u svetu skrojenom po meri muškaraca?
– Naravno da i dalje živimo u svetu skrojenom po meri belog, hetero, dobrostojećeg muškarca. To nije ništa novo. Pitanje je koliko smo toga svesni i šta činimo po tom pitanju? I da li išta? I ako ništa, zašto? A što se tiče ovih filmova i mojih uloga u njima, radim one projekte koji me se tiču i koji mene lično „provociraju“ i pomeraju. Ako to prenesem i na mali deo publike, smatram to velikim postignućem.
Film „Samo kad se smijem“ mi je pomogao da shvatim da ovaj moj posao, s kojim sam u konstantnom odnosu „ljubavi i mržnje“, ipak ima nekog smisla, jer je to pitanje koje često postavljam sebi
INJournal: „Samo kad se smijem“ je inspirisan istinitim slučajem Hrvatice Ane Magaš koji je svojevremeno uznemirio i podelio ceo region, i vi ste već govorili o tome kako ste se spremali za ulogu Tine. Mnogi se slažu da je ovaj film za vas bio ona stavka u biografiji posle koje se od mlade glumice postaje iskusna karakterna glumica. Šta je vama lično donela uloga Tine? Zašto vam je bilo važno da je igrate?
– Toliko je puno stavki zašto je ovaj film meni izuzetno važan. Dala sam mnogo intervjua na tu temu koliko mi je bilo važno da se čuje priča žene koja u samoobrani, nakon godina i godina zlostavlajnja, ubija muža, i koliko mi je bilo važno da Tinu ne portretiram isključivo kao žrtvu, već kao mladu ženu koju ne definišu samo njena nesrećna priča i okolnosti. Da je ona ista kao ja, kao sve mi u kasnim dvadesetim, te da se nasilje može dogoditi bilo kome. Bilo mi je važno da film dođe do publike, i do žena, i do muškaraca, i da se otvaraju dijalozi. Na kraju dana, bilo mi je važno da ja poverujem da moje bavljenje glumom ipak ima nekoga smisla, jer je to pitanje koje često postavljam sebi, pogotovo kad se radi o malom „low budget“ filmu rađenom iz ljubavi koji distrubutere ne zanima, jer ne donosi novac kao komercijalni projakat, i kada ne postoje finansijska sredstva za reklamiranje filma, pa se osećate kao da delite letke i molite ljude da odu u kino… Onda dobijem poruke u „inbox“ od žena širom Balkana, koje se zahvaljuju rediteljki Vanji na pričanju ove priče, i meni i mom kolegi Slavku na emocijima koje su u njima naši likovi probudili i shvatim da ipak ima nekog smisla ovaj moj posao s kojim sam u konstantnom „odnosu ljubavi i mržnje“.
INJournal: Pored filmova, publika u Srbiji zavolela vas je i kroz vrlo gledane serije, a uskoro kreće sa prikazivanjem serija „Sablja“ u kojoj vi igrate malu, ali značajnu ulogu supruge ubijenog srpskog premijera? Serija je u startu izazvala mnogo bure u javnosti zbog same tematike, ali i konstantnog odlaganja prikazivanja… Kako je bilo igrati Ružicu Đinđić?
– Goran Stanković i Vladimir Tagić su izvrstan rediteljski tandem i mislim da su napravili jako dobru seriju, na čelu sa producentkinjom Snežom Penev. Ružica je mala, ali važna uloga i velika je odgovornost tumačiti je. S potpunim poverenjem u Gorana i Vladu uplovila sam u taj projekat u kojem se nismo opterećivali imitiranjem stvarnih osoba, već smo se više bavili emocijom, odnosom, odanošću i velikom ljubavi između Ružice i njenog supruga. Nadam se da smo uspeli u tome.
INJournal: I u pozorištu, baš kao i na filmu, ste slobodna, nezavisna umetnica koja sarađuje sa različitim teatrima. Koja je cena te pozorišne slobode?
– Biti slobodna umetnica je rizik koji živim od kada sam postala profesionalna glumica. Sloboda je privlačna i za mene još uvek jedina opcija, iako je, složićete se, sigurnost razumnija odluka. Ali, tako je, kako je, „go with a flow” i ostali klišei (smeh). Za sada dobro funkcionišem u svojoj slobodi, što ne znači da neću poželeti da se zaposlim za godinu, dve, deset… Svakako bi to za mene bilo izazovno. Bankovni račun bi odahnuo, pitanje je da li bih i ja.
Ružica Đinđić je mala, ali važna uloga i velika je odgovornost tumačiti je. Nismo opterećivali imitiranjem stvarnih osoba, već smo se više bavili emocijom, odnosom, odanošću i velikom ljubavi između Ružice i njenog supruga
INJournal: Imali ste prilike da radite i sa inostranim produkcijama, a posebno su bile zapažene vaše uloge u italijanskim projektima. Imate li ambicija da širite svoju evropsku karijeru i ostvarite ono što su vam 2016. predvideli u Berlinu kada su vas proglasili jednom od 10 najvećih evropskih glumačkih nada?
– Imam ambicije da radim dobre projkete, s dobrim rediteljkama i rediteljima. Bilo to u Splitu, Beogradu, Londonu ili Rimu, manje mi je važno. Statiranje na velikim holivudskim ili evropskim setovima nikad me nije zanimalo, kao ni kucanje na vrata agentima i besomučno obilaženje audicija. Lenja sam za to. Moji strani projketi dogodili su se jer su me reditalji videli u nekim ranijim filmovima koji su se prikazivali po festivalima i zatim me pozvali za svoj film. Ali, evo, imam novog agenta u Rimu, pa ko zna? Ne razmišljam o dalekoj budućnosti, to mi stvara anksioznost.
Zezam se malo kada kažem da samo Bane kuva. Oboje kuvamo. Zapravo, oboje sve radimo podjenako i ravnopravno. Drugačije ni ne mogu da zamislim suživot
INJournal: Pored filmova i serija u kojima smo vas upoznali, publika u Srbiji zavolela vas je i zbog činjenice da ste za svog životnog saputnika izabrali jednog Srbina, kolegu Baneta Trifunovića. Jednom ste rekli da živite atipičan bračni život za ovo područje, a na snimanju ovog editorijala otkrili ste nam da Bane bolje kuva od vas. Je li „muškarac u kuhinji“ jedna od tajni uspešnog braka?
– Zezam se malo kada kažem da samo Bane kuva. Oboje kuvamo. Zapravo, oboje sve radimo podjenako i ravnopravno. Drugačije ni ne mogu da zamislim suživot. Iako je istina da on bolje kuva (smeh).
INJournal: Ako smo na ovom setu izborom modela pogodili vaš modni ukus, znači li to da volite jednostavne, monohromatske kreacije koje govore hiljadu jezika?
– Mislim da ni sama ne bih bolje opisala svoj modni ukus.
INJournl: Ima među publikom i onih koji znaju i navijaju za vaš muzički talenat. Šta se dešava sa bendom „Tihana i tatini sinovi“?
– Nažalost, moja muzička karijera čeka neke bolje dane. Ja verujem da ce ih dočekati, ali kada, ne znam.
Intervju: Danka Grubačić
Foto: Petar Đorđević
Kreativna produkcija: Ivana Nikolić
Stajling: Anja Nešić
Šminka: Anja Nešić
Frizura: Stanislav Civrić za Hair Studio Prostor
Garderoba: Mona
Mesto snimanja: Hotel Mona Plaza Beograd
