Multimedijalna umetnica Jelena Rokanović Vonarb stekla je uglednu svetsku reputaciju zahvaljujući jedinstvenim kolažima koje izrađuje ručno bez upotrebe kompjutera i digitalnih fotografija. Već na počecima njene karijere, talenat ove Beograđanke prepoznao je čuveni dizajner Roberto Cavali sa kojim je imala priliku da sarađuje, a nakon života u evropskim gradovima poput Milana i Barselone, Jelena se preselila u Los Anđeles. Osim kolažima, ona je počela da se bavi i uređenjem enterijera, a njeni klijenti su neke od najvećih zvezda pop kulture. U svoj opus, etablizana umetnica upisala je i deset izložbi od kojih je većina bila u Kaliforniji, a jedina je Srpkinja koja je imala čast da izlaže svoje radove u okviru dodele Zlatnog globusa i Emmy nagrada. Od nedavno, ova atraktivna dama upustila se i u avanturu dizajniranja originalnih naočara koje privlače pažnju na prvi pogled.
Kada ste se zainteresovali za kolaž kao umetnički izraz?
– Od dvanaeste godine radim kolaže na ovaj način mada sam od malena skupljala razne sličice i pravila albume. U srednjoj školi, kolaž mi je postao omiljeni, napre u miksu sa crtežom i bojom, a kasnije samo sa fotografijama.
Za razliku od vladajućeg trenda, vaše kolaže radite ručno bez upotrebe kompjutera i digitalnih fotografija, koliko je vremena potrebno da bi nastao jedan kolaž?
– Sve zavisi od inspiracije. Uglavnom oko 7 dana. Pod uslovom da radim neprestano i do 12 sati dnevno. Sve je ručna izrada, rad sa makazama bude i bolan ponekad kada preteram. Ali, zadovoljstvo koje imam kad je kolaž završen neopisivo je. Isto kao kad poslastičar napravi super tortu.
Već na početku karijere imali ste priliku da sarađujete sa Robertom Cavaliem, kako se on zainteresovao za vaš rad?
– Tokom 2005. godine u Milanu, bila sam uvek u društvu ljudi iz sveta mode. Radila sam i dizajn za svoju kolekciju bikinija. Tako sam i upoznala Roberta Cavallia i njegov tim. Uvek su me oduševljavali njegovi printovi na tkaninama. Kasnije sam dobila i njegove materijale od kojih sam pravila kolaže. Predivno je bilo raditi sa njegovim tkaninama. On je jako maštovit i voli luksuz. Taj spoj ga je i doveo do fenomenalne karijere.
Koliko je ta saradnja za vas bilo korisno iskustvo i kakav je utisak na vas ostavio čuveni dizajner?
– Uvek me fascinira sve što je lepo. Obožavam da ulepšavam sve što je moguće. Jednako mi prija da doterujem sebe i uređujem svoj vrt u Los Anđelesu. Moj enterijer, gde god da sam, uvek oplemenjujem na različite načine. Makar i čsamo cvećem. Roberto je isti po pristupu lepoti. Kao i većina Italijana. Od uvek su Numero uno u dizajnu i ulepšavanju, a i u modi.
Imali ste priliku da za hotel i kazino „Palms“ u Las Vegasu radite limitiranu ediciju kolaža sa fotografijom Merlin Monro za žetone, koliko vam je taj angažman bio zanimljiv sa umetničke strane?
– Radovala sam se najpre kopi pravima koje imam za Merlinkine fotografije. Kada sam počela da istražujem više o detaljima iz njenog života, priča mi je postajala sve tužnija. Ona mi nije fascinacija i tužno je završila svoj život, a na žalost i rano. Kolažima sam pokušala da istaknem samo njenu lepotu, koja je i dalje popularna u Holivudu. Diva koja nije bila srećna već samo izmanipulisana filmskom slavom.
Tokom života u Milanu imali ste priliku da stanujete u veoma interesantnim prostorima, da li vas je to podstaklo da počnete da se bavite dizajnom enrerijera?
– Od uvek sam volela da preuređujem prostore i pravim nove rasporede nameštaja po kuci. Za početak sam to radila samo za prijatelje. Živela sam u Beogradu, Milanu, Barseloni, Njujorku i Los Anđelesu. Svaki grad mi je posebna inspiracija. Beograd volim jer ima turcizma i podseća na mini Istanbul sa prelepim ljudima. Barselona mi je više umetnički grad sa prelepim fasadama i parkovima. Obožavam keramiku staru preko dvesta godina koju tamo možete videti u svakom stanu La Chamble. Zato sam i svoj prostor u Barseoni prilagodila tradiciji uz moderne detalje. Recimo, mozaik na podu koji datira iz 1890. godine sam restaurirala pomoću rezine. Rezultat je bio odličan! Moj prostor u Milanu je bio stan Giuseppe Verdi-ja. Zadržala sam antiku, ali sam dodala i egzotični azijski stil. Dok sada u LA-u, na Beverli Hilsu preovladava letnja energija i beli namestaj B&B italia. Mnogo zelenila i bohemian gipsy stil dvorišta sa šarenim meksičkim ležaljkama.
Kakve životne prostore volite?
– Uvek volim da vidim da je vlasnik sam sebi sredio kuću bez dizajnera enterijera. U Americi uglavom klijenti nemaju ideju šta žele pa to prepuste dizajneru uz budžet koji odobre. Iako volim da uradim najbolje što mogu klijentima, i dalje mi nije jasno kako neko može da živi u prostoru za koji ništa nije izabrao sam. To mi je isto kao da živite u hotelu. Možda je to ok tokom određenog vremena, ali ne za stalno. Dosta kuća sam uredila za prodaju, sve do detalja… Čak do sudova i posteljine, i te kuće se najbrže prodaju. Ovde je „vreme novac“ i ljudi su navikli da plate za svaki servis da ne bi morali da troše svoje vreme. Za mene je to idealno jer posao cveta.
Vaš stan u Beogradu prava je mala umetnička oaza, jeste li najviše ljubavi uneli u uređenje tog prostora?
– Da! Stan u Beogradu je na najboljoj lokaciji centra grada gde sve obavljam pešice bez auta. Detalje i nameštaj sam donosila iz celog sveta. Sa putovanja se uvek vraćam sa dva kofera više.
Već osam godina živite u Los Anđelesu, koliko se u Americi pristup u dizajnu eneterijera razlikuje od evropskog?
– Razlika je velika jer se ovde ljudi jako razlikuju od Evropljana. Manje ima kulture, ali vise ljubaznosti. Amerikanci su mnogo jednostavniji. Godinama sam se trudila da shvatim na koji način razmišljaju i onda sam shvatila da oni uopšte ni ne misle, samo računaju i kalkulišu da li će se nešto isplatiti, i ako je odgovor „da“, onda im to ima smisla. Evropljani su mnogo duhovniji i obrazovaniji. Ne rasipaju svoj novac lako jer ga nisu lako zaradili. U SAD danas, većina bilionera ima oko 25 godina. Tako da su pristup dizajniranju enterijera i prestiž i luksuz, a najmanje funkcionalnost.
U nizu velikih uspeha koje ste postigli, postoji li neki na koji ste najponosniji?
– Ponosna sam na sebe jer sam 1998. godine sama otišla u svet, bez ideje i novca. A najsrećnija sam što ću postati mama!
Nedavno ste se upustili i u dizajniranje naočara, gde ste dobili inspiraciju?
– Već 25 godina sakupljam brendirane naočare. Ozbiljan novac sam uložila u kolekciju i svake naočare sam izgrebala. Ni jedne ne mogu da opstanu više od mesec dana. Prošlog leta sam ponela sve naočare iz Beograda za Los Anđeles i odlučila da nešto uradim sa njima. Pedeset komada spremila sam da ugradim nova stakla. Pošto se to ne bi isplatilo, odlučila sam da iskoristim sav vintage nakit koji ne koristim više, za dekor naočara. Tako je nastala ideja. I svaki model je unikat.
Kome su namenjene vaše neobične naočare?
– Naočare su namenjene pop rock zvezdama i svakom kome se dopadaju. I dalje nisu u prodaji. Posle izlozbe biće dostupne u nekoliko galerija u Los Anđelesu.
Foto: Tijana Vuković
